Упутство за исправљање леђа

Шта све нисам покушао да се отресем последица напада тзв. хакера са планине Мирдита: звао познанике, распитивао се код самозваних и угледних рачунарских стручњака - компјутераша, тражио пријем код командира полиције, где су ме обавестили да у мом граду нема одељења за борбу против интернет криминала, те да једва покривају и наркоманију и разбојништва, док на крају нисам отишао на Елит Секјурити форум. Ту су дали дијагнозу мом нападнутом сајту: тај што ти је упао играо се са кодом и поставио свој фавицон; мораш да замениш то парче скрипте, иначе ће албанска застава наставити да се вијори са твог е-чеда. А где да нађем тај код? Брљај. 

Пожалим се ја после пар дана њима поново - не може да склони албански орао и готово! - кад ми стигне порука на ПП. Имам шта и да прочитам. Пријатељу, - вели, - не може теби нико помоћи до чиче из села тог и тог на Хомољу... и напише ми шта треба радим.

Седнем у кола и правац у Петровац на Млави. И све време се питам да нисам померио памећу, па у ту сврху направим компромис са собом - чак и ако сам испао глуп, бар ћу да купим хомољски сир и вргање од сељака. Дођем у Петровац по лепом времену; улице пуне здепастих и добро ухрањених младих људи, у кафанама свирају тамбураши, на излозима натписи фирми на француском и немачком, куће фармерки, бутици меса, опсерваторијуми печења.  На другој страни улице - мајстор за поправку рачунара; агенција за посредовање у паранормалним питањима; биро за изградњу породичних гробница и онострану комуникацију; супермаркет специјализован за продају подела на сахранама. Уредно паркирани моторцикли за кросеве, Харлидејвидсони, Чопери, око њих матори рокери са рукама на гузама разголићених клинки.  Свуда графити Лед Цепелин и Дип Парпл. Леп конгломерат свега и свачага. 

Станем негде и распитам се за то и то село на Хомољу. 

- Јел' идеш код Чиче, - питају. 

- Па... - замуцнем.

- Ма, знали смо чим смо ти видели таблице. Код нас се за друго и не долази.

Упуте ме они у правац кретања и пошаљу у село. Опет седнем за волан и не без зебње и чудног осећаја да нешто није у реду, кренем код Чиче. Изађем из града и напустивши насељен предео после неких сат вожње, стигнем до првих обронака Хомољских планина: брдо до брда, а у даљини и озбиљнији и неприступачнији врхови. Убрзо неста и асфалта. Ту, рекли су ми бајкери, - ништа не узимај са пута. 'Оће да баце по евро-два у прашину, колико да ти га заметну; не узимај ни за живу главу. А посебно бежи кад видиш  нове ципеле - ако их обујеш, цео живот ћеш да идеш погрешним стазама. 

Наиђе раскрсница без путоказа. Два пута, два иста брежуљка, две исте шуме кроз које треба проћи. таман сам почео да проклињем статистику, кад се појави баба у црној сукњи и кошуљи на туфне и показа ми руком правац, а онда поче да куца по телефону квргавим прстима. Ма, нисам возио кроз шуму ни пет минута, опет се створи раскрсница. Од одустајања ме одврати пастир са штапом и мобилним телефоном који ме упути једним од путева. И тако још неколико пута до засеока са најсиромашнијим кућама које сам видео. Сваки пут кад бих се двоумио и сломљене воље морално посртао спреман да одустанем, волшебно се појављивао спасилац да ме упути у правом смеру.

Није ми било потребно много времена да се привикнем на ову атмосферу. Инстинктивно, почео сам да схватам где и шта треба да очекујем. На крају села, јасно ми је било где је Чичина кућа. Старац са брчићима и у шеширу испод кога се стесало класично сеоско свечано сомотско одело, изађе пред мене. 

- Дошао си због Шиптара, - вели.

Нисам чак био ни збуњен, било ми је јасно да зна.

Уђем у собу за пријем. Кокошије кости, стаклена кугла са Њујорком у коме пада снег, иконе, Библија, мирис свећа, тамјана и индијских штапића, некакве кесе са травама и чајевима, козји рогови на зидовима. 

- Шта те мучи? - упита и погледа ме разроким очима. - Шиптари су поган народ.

-Па овако... Пре неки дан мој сајт је ухаковала група Албанских и Косовских хакера. Изменили су хтмл у скрипти која је задужена за Хом пејџ, али то сам успео да средим тако што сам уплоадовао оригинал фајл из рачунара. Међутим, остао ми је фавицон у облику албанске заставе који не знам како да избацим. Питао сам све редом и нико ми није помогао, а један тип са Елит Секјурити форума ме је упутио на Вас. Знате, мало ми је незгодно, ко год да учита сајт, појави му се албанска застава. Није да ми смета што је баш албанска, али свакако није пријатно, људи ме свашта питају преко е-мејла...

- Аха...

- Јел' има неког лека за мој случај?

Чича устаде и замаче за врата не рекавши ни реч. Користећи моју нову способност интуиције, схватих да треба да чекам. А то се отегло. Онда, служећи се истом логиком, закључих да треба  да прекратим време, па почех да обилазим невелику Чичину собу за пријем. наиђох на свеску са насловом Рецепти. Можда нешто и научим, помислим. Насумице отворим свеску и прочитам наслов: Исправљање леђа, али у том тренутку угледам Чичу кроз прозор како се пробија кроз кукуруз у њиви иза куће, па брже - боље у паници истргнем онај лист из свеске и вратим је у зноју на место, таман кад се Чича ухватио за кваку и ушао у собу. Сав сам  се ознојио колико ме је било срамота. 

- Ово ће да ти помогне, - рече Чича и извади из џепа некакву слузаву животињу, те је убаци у теглу и преко ње баци једну пилећу кост и шаку неке смрдљиве траве из једне од оних кеса. - Кидај сваки дан по један прстен са ње са  коском што сам ти дао и мажи болно место. Ова живуљка не може да умре, што је више кидаш, она више расте, само је храни једино са травом. И да знаш, ударио сам ти дуплу заштиту.

- Добро, - рекох збуњено. - Колико дугујем?

- Колико даш.

Извадим новачаницу од 50 еура и тутнем му у руку. Он ме погледа испод ока, а ја немајући куд - додам још 20 еура у отворену шаку.

- Нека те срећа прати, - благосиља ме и оде.

Сав у некој нелагоди, узмем теглу и станем да гледам оно слузаво створење што је гамизало око пилеће кости. Седнем у ауто и укључим лаптоп. Ухватим слаб домет и једва учитам сајт преко телефоније. Отворим теглу, а онај се гмизавац увије под траву. Како ми је гадно било само да га ухватим у руку, а камо ли да му откинем један прстен с тела! Ипак, прогутам кнедлу и убедим се да морам то да урадим. Велики људи нису ишли назад него само напред! Натакнем још мрдајући слузави члан на пилећу кост и кренем да мажем монитор лаптопа. Схватајући коначно шта радим, моментално се покајем што сам уопште долазио овде. Све ми се окрене: и слузаво створење и бајкери из Петровца на Млави и Чичина кућа и село и оне бабетине што су ме упућивале на правац. Па то су они у договору, мајку им! Бесан и на самога себе и на хакере и тупавце са Елит Секјурити форума који су ме упутили овамо где су ем сељаци тако лако насанкали, кренем колико сам могао брже ка Петровцу погодивши пут из прве; као да су испраћали  старог познаника, они пастири и бабе са  раскрсница ме поздравише. Кад су ме видели  и бајкери ми махнуше, а ја се мало откравим и орасположим. Срдачан народ овде живи. Уђем у бифе и наручим кафу, решен да проверим е-пошту, с обзиром да се домет појачао. 

Ех, мог изненађања и забезекнутости када сам видео да је фавицон албанске заставе нестао! Погледам оног створа у тегли, а он већ жваће смрдљиву траву и већ надоградио пола прстена што сам му откинуо за мазање монитора. Шта се овде дешава? Јесу ли ове ствари могуће?
Сетим се своје крађе: па ја имам још један Чичин рецепт! Брзо отворим згужвани папир и станем да тумачим невешт рукопис:

Упутство за исправљање леђа:

Мушкарца средњих година кад се жали на болове у доњем делу леђа положиш на јачи храстов астал стомаком на доле. Вежеш му руке и ноге јаком вренгијом за ногаре од стола. Добро утегнеш,  да не може ни лево ни десно. Онда му скинеш панталоне, па извадиш свога ата и почнеш да му трљаш по гузици, а он се увија по ономе столу покушавајући да побегне и тако исправља леђа.

Мајко мила, помислим испустивши папир, добро сам прошао...