Utvare

Neće vam se narugati kad vas vide sa knjigom u gradskom autobusu. Ne. Neće vas pitati koliko je sati. Neće vas ni pogledati, oni gledaju svoja posla. Mršavi, čak neuhranjeni, ali ne bi se reklo da je to zbog nemaštine. Mladići od osamnaest ili dvadeset godina, sa kapuljačama na glavama, u firmiranim trenerkama i dobrim patikama - uvek u žurbi, sa jasnim ciljem, uvek zamišljeni i zagledani u neki svoj pravac - podsećaju na zombije.

Međutim, umesto tipično ispruženih ruku kojima zombiji pokazuju da ne mare za dobro mišljenje sveta koji ih se plaši, ovi zamišljeni momci se trude da tu pažnju ne privlače. Oni su utvare, srpska verzija zombija. Važno im je da se lice ne vidi, pa im ispod crne kapuljače često vire samo nosevi ili dimljivi vrhovi cigareta. Sreću se ispod mostova, u prolazima, gradskim autobusima, vozovima, utakmicama, srednjim školama, nikad ne galame, kreću se sami ili u malim grupama, kada takođe  - ćute. Nema ih po skupim kafeima, bibliotekama, prvomajskim urancima, sedmojulskim skupovima, vojnim paradama, fašističkim i socijalističkim mitinzima. 

A ipak su nekako protiv. Posle generacija bučnih dizelaša i siledžija, oni su tiha urbana opozicija. Kakva vlast - takva i opozicija, reći će neko - potuljena, bezidejna, gleda svoja posla. Uvek nekud idu. A zašto? Šta rade kad odu tamo gde su se uputili? Da li opet samo ćute? Jesu li članovi neke sekte? Možda nema ko da ih sasluša? Možda su suviše pametni da bi se suočili da običnim građanima? Možda samo pevaju? Možda. Ko zna šta bi rekli kada bi progovorili... No, pošto ne govore, ne idu na mitinge, ne obraćaju pažnju na knjige - kako ćete znati koje su boje? No, nisu crvene, svakako... A izgleda da ih mrzi i da budu crne... A ni žutu ne vole...

Predlažem da ih pratimo gde god da ih sretnemo. Da osnujemo neformalnu grupu "Pratioci" koja bi se bavila razotkrivanjem utvara. Možda poput slonova imaju neko zborno mesto. Da ih ne ostavimo na miru dok ne saznamo ko ih plaća, izdržava, oblači u takvo odelo, zašto ćute... Da se opremimo kamerama, prisluškivačima, kontra - špijunima koje ćemo im ubaciti u redove. A zašto bismo to radili? Nema ih puno, mirni su, nikog ne diraju... Da li ih se treba plašiti? O, da! Svaki zombi je mrtav, ne treba to smetnuti s uma! I kad tad oglodaće vam meso s kostiju. Jer - to su zombiji praktičnog života. Rade svoj posao, primaju svoju platu, žene se svojim devojkama. Ne voli oni da se trtomuda, dogovara, odgovara, filozofira, usmerava, razgovara, argumentuje, ukazuje. Sve je u životu lako, samo treba preseći Gordijev čvor. Nemaš mač? Uzmi batinu, kocku od kaldrme, štanglu, pajser, paliju, bejzbolku, močugu, toljagu. I rešenje je na dohvat ruke. Navučeš kapuljaču i kreneš.