Noć

Recimo da patite od nesanice – kao ja! Šta biste onda? Prevrtali se po krevetu, pokušali da gledate neki film, pa u računaru su vam još oni sa Festa 2010…

Trenutak odbacivanja knjige dolazi odmah za odustajanjem od praćenja dijaloga na pobedničkom festivalskom filmu, koji sam pokušao da gledam čim sam primetio da sa snovima nešto nije u redu; i inače, sa snovima ovde nešto ne valja. Gasim i računar, trudeći se da se uklonim s puta patetičnom moždanom naklapanju u koji se sada već izvesno stanje jave može pretvoriti. Nesanice su mesto na kome cveta patetika: čovek, sam u mraku, prevrće se između straha od životnih poraza i samosažaljenja. Umesto toga, preturam po svetu zvukova koji kroz otvoren prozor i letnju noć dolaze odnekud iz grada; da li je moguće ove zvuke rekonstruisati u opipljivu sliku samo osluškivanjem signala koje grad šalje ovako kasno?

Prvi zvuk na koji obraćam pažnju ide mi na ruku: to je nekakav rashladni uređaj čije se zujanje čuje iz velike daljine, možda iz mlekare ili hladnjače za otkup voća sa periferije grada. Bežim ka tom potmulom zvuku od razloga zbog kojih čak i san izgleda kao nešto nepoznato. Svest o nekoj pojavi ne znači i njeno prevazilaženje, pa i san, taj stari poznanik, izgleda kao potpuni stranac. No, ova naprava sa svojim dalekim tupim zvukom nije sama od sebe postavljna i uključena. Ona nosi podatke o aparatu ljudi koji ga je doneo na svet; pokušavam da zamislim rudare kako pijucima kidaju grumenje gvozdene rude negde u kineskim podzemnim katakombama. Neko tu rudu onda pretopi i dovozi brodovima je na drugi kraj sveta, a u beogradskoj luci ona ogromnim kranovima biva prebačena u hangare. Mora da je u nekakvim cevima ili čeličnim pločama? Neko je to morao da spakuje na tačno određen način, neko je morao da donese pravila po kome će opet, neko drugi – pakovati cevi. Zatim slede silni projekti, dizajn koji osmišljavaju inženjeri, seminari, stručni skupovi, usaglašavanja, testovi izlivenog uređaja, ugradnja motora, koji opet – ima svoju i sasvim jasnu i poznatu istoriju. Svaki, pa i najmanji deo ove mašine ima svoju prepoznatljivu crtu, svaki je delo dugotrajnog i teškog rada, bilo čoveka ili mašine koju je čovek napravio. Neko je vodio računa da radnici celog dana teško rade, možda je neko zbog toga otpušten, a neko nagrađen; dok su drugi protestvovali, treći su bili pijani celog dana trajanja protesta… Svakog dana je neko napredovao, a neko učinio korak unazad. Stvara se mreža ljudi, mreža sudbina i načina života uslovljenih poslovima koji se obavljaju i koja se može širiti unedogled. Sa njome se nameću i pitanja, a svako od njih nosi vrednosno opredeljenje. Pa, da li radni ljudi svojim radom stvaraju dobrobit celom čovečanstvu ili su samo eksploatisani od strane nehumanog gazde, koji naravnopravno deli dobit od tuđeg znoja, starog razloga revolucije, bogate emocijama, događajima i u kojoj tečnost teče u vidu tako dobro znanih potoka krvi? Snovi se bude: čak i zvuk banalne naprave kao što je rashladni uređaj može biti znak kretanja: društvenost, antipod samoći, pretvara stvarnost u priču. A priča, izgleda, čuva mozak od samosažaljenja. Tako je oduvek.

Osluškujem, očekujući slike grada, bližeg od kineskih rudnika. Ništa – osim cvrčka! Ili je to popac!? Možda postoji još neki insekt sa violinom? Zvuk tačno oslikava ono što i očekujem od grada – da ne odgovori na moj nemi S.O.S. A zašto bi i bilo drugačije? Radimo poslove u koje ne verujemo, dobijamo zaradu kojom nismo zadovoljni, živimo sa ženama/muškarcima sa kojima se ne razumemo, deca nam postaju novo mi i tako uporno pokušavamo da ih odgovorimo od istraživanja, ubijajući im radoznalost u korenu, još kad su sasvim mali… Borili smo se protiv socijalizma nazivajući jednakost glupošću, a sada smo svi, baš svi, jednaki sa samim sobom, svi okrenuti u sopstvenu dosadu, nesanice i brige oko najmorbidnije muke – borbe za malo hrane. Insekt koji svira u ovo doba noći barem pokušava nešto da promeni, da prokletu tišinu pošalje u vražju mater, odakle je i došla, oprostite na kaubojskom žargonu. Ako je ovaj svet veliki za čoveka, koliki je tek insektu, tom bednom organizmu koji živi pod svačijom papučom? Pa ipak, svaki od njih uporno i do poslednjeg daha sledi svoj put ucrtan instinktima, dok čoveka bilo koja nuspojava njegovog društva tako lako izbaci iz koloseka. Istorija mrava jeste zbir slika staza koju oni uporno gaze milionima godina, iste takve bube oduvek najbolje što mogu rade tu jedinu stvar koju znaju, noseći komadiće opalog lišća od drveta do te rupe u zemlji koju nazivaju kućom. A čovek, je, navodno, jedino i pomena vredno svesno biće, religijski i naučno ustanovljen na prestolu svih organizama… Koliko smo puta čuli: pisao bih, ali nemam vremena! Nemam vremena za čitanje! Ili: nikako da stignem da se pozabavim sobom! Ma, pisao sam neki scenario, ali mi se rodio sin, pa sam morao da prestanem! Eh.

Vraćam se zvucima, tražeći nekakav posebni kulturološki karakter koji se oseti čim zavirite među zidove i zidine nekog grada, čim omirišete muzej, čim pogledate plakate na oglasnoj tabli bioskopa. Iz grada koji tako špijunski osluškujem ne dopire ovaj karakter, on izgleda nema duh koji ga odražava, vodi, ispunjava, nema boju po kojoj bi ga prepoznali. Nije to ni von Trirov Dogvil, da se razumemo, koji bi vas namamio mirisom pite od jabuka sa cimetom, a onda silovao pod firmom izmišljene krivice. Da jeste, rekli biste: ah, ovi bednici, spremni su za streljanje! A, ne… Ovo je prazna ljuštura u kojoj rak više ne živi, kutija za izanđale cipele koja je ostala prazna, to su oči koje vire kroz zavese i ograde, kroz žbunje, kroz daske natrulih šupa, to su doušnici koji nemaju za koga da špijuniraju… Odmah će vam pokazati zube, pa ćete znati da nije trebalo ni da dolazite! I ne može se nazvati gradom, osim geografski, to je samo zbir kućica u kojima se ljudi koji se rađaju i umiru. Ono između – život – ne živi se. Ovde se pati.

Čuje se voz, prolazi ili tek polazi sa stanice. Ne znam red vožnje, da li je teretni ili putnički, ta večita podela, toliko važna svakome ko živi ovde. Lokomotiva vuče šest vagona, reći će neko, a ostali će izbrojati. Šest, proveriće i potvrditi. U se i u svoje kljuse. Uvek se zamišlja kako voz koji prolazi, odlazi ka jugu. Nikada ka severu, evo, takav utisak i ja imam. Zašto taj voz već jednom ne krene na sever?

Nekoliko automobila donose zvuk centra, tu sliku lako prepoznam. Duž jednosmerne ulice kojom jure oko omanjeg parka načičkane su ćevabdžinice i pekare, a onda se skreće levo pored bioskopa, to skretanje kratko traje, pa opet levo, sa druge strane parka, pored spomenika borcima palim za ujedinjenje u Prvom svetskom ratu. Pokušavam da se setim crta lica vojnika na spomeniku, pozelenelom od lošeg vremena i ptičjeg izmeta, kao što je slučaj sa većinom spomenika. Tu su se obično odigravali veliki mitinzi, bilo da je lagodno dolazio Broz ili je mučno odlazio neki njegov naslednik, odatle je svako imao da nekoga ubedi u nešto, da saspe velike reči istoriji u lice, sve kako bi nas odveo u svetlije napred… Možda je ostalo u vazduhu još nešto od tih mirisa, možda se još neko može inspirisati velikim rečima i idejama, a ne novcem, seksom, skupim odelom moćnim mašinama, bogatim letovalištima? Odjednom se začuje muzika, to su se otvorili prozori na besnim automobilima da se iz njih prospe sva turbo-narodnjačka muka koju vozači u sebi čuvaju…

No, ne za dugo, čim zvuci nestanu i ova slika se rasprši, nestane u nekakvom mraku i nikako ne mogu da je vratim i oživim. To je problem sa ovim mestom: stvari brzo nestaju i zaboravljaju se, sve kratko traje i odlazi u nepovrat, ne živeći duže od svoje trenutne manifestacije. Konture grada, ljudi, duhova, muzike, mirisa – naziru se u mom sećanju, svakako, ali detalji, detalji mi stalno izmiču. I čim je jedna slika minula, odmah je u mračnom bunaru prošlosti. Tamo negde, u centru, brzo je i brutalno zameni druga. Ništa nije stalno i čvrsto i sve se odmah zaboravlja. Zaborav je jedina prava konstanta.

I u mojoj samoći vlada jednolična tišina. Čulim uši ne bih li dobio odraz još nekog značenja, neke nade koja će opovrguti moje dosadne slutnje… Ko sam ja da zahtevam bilo šta od bilo koga!?! Pa, ipak – zahtevam…

Ništa. Grad je osvetljen, opremljen za život, bogat, siromašan, bez poruke, zapleta, raspleta, naravoučenija, bez sinopsisa. Jedina dva bića sa značenjem i istorijom u njemu su groteskni rashladni uređaj i cvrčak violinista i njihova me poruka uverava da nade još ima. Tonem u san, nadajući se da će nešto njihove mašte preći i na mene.

http://konkursiregiona.net/category/kolumne/predrag-milojevic/