Kratka horor priča iz Herceg Novog

Uzmimo da je sve fikcija: da se u Njegoševoj ulici u Herceg Novom nalazi Andrićeva kuća, jedna od atrakcija crnogorskog turizma. Zamislimo da je malo niže, u istoj ulici  živeo Stevan Raičković, a malo više Momčilo Tapavica - ako je verovati tabli na njegovoj kući - arhitekt i jedini učesnik olimpijskih igara u Atini 1896. godine sa ovih prostora. Uzmimo i da je u HN je neko vreme živelo sedam jugoslovenskih pisaca sa javnim ugledom i još ko zna koliko onih što tek grade karijeru. I da su se svi oni, kako se priča, viđali u kafani Beograd u istoj ulici. Neka bude i da se te kafane sećam iz ranijih boravaka u Herceg Novom: socijalistički opremljena, zatamnjenog izloga, bezlična; kao i da je danas je tu moderna poslastičarnica, bogato ukrašena kičerajem, kožom, mesingom i drugim prestižnim detaljima.

A pošto smo se dogovorili da je sve ovo fikcija koja se ne događa u stvarnosti, onda sledi i kratka priča, takoreći minijatura – kao mali doprinos crnogorskoj fantastici.

Stigao sam do poslastičarnice Adađo, koja počinje tamo gde  se završava stari grad u Herceg Novom. Pisao sam neki esej o izvrsnoj generaciji jugoslovenskih pisaca koji su Herceg Novom živeli sredinom dvadesetog veka i hteo sam da vidim grad onako kako su ga videli i ljudi o kojima sam pisao. Tražeći kafanu Beograd, u kojoj su se skupljali, zatekao sam na njenom mestu poslastičarnicu modernog izgleda, a u njoj preke poglede nešto drugačijih ljudi od onih koje sam pokušavao da nađem, koji su sa debelim žutim lancima oko vrata uporno pokušavali da uhvate moj pogled, gledajući me pravo u oči. Ne znam zašto se to zove gledati popreko, ako gledaju pravo u tebe kao da si svetsko čudo?  Sad ispada da su i oni neki pisci, pošto jure moj pogled kao što ja jurim poglede njihovih prethodnika...

Posle par piva, stisla me je bešika, ali su u toaletu bili zaključani mlađa dama i krupniji gospodin, pa se nije moglo unutra duže vreme. Nemajući kud, spakujem beležnicu i krenem niz ulicu tražeći toalet, ali vraga, osim tabli na kojima je istaknuto da su tu živeli znameniti ljudi, arhitekte, sportisti, književnici, i to baš oni o kojima sam pisao esej – nigde se  ne možeš olakšati.

Sreća u nesreći, pomislim, videvši restoran sa reklamom dnevnog menija za četiri eura, koji uključuje supu, svinjski gulaš (ili punjenu papriku), hleb i šopsku salatu – te svratim pitajući za toalet.

- Dobrodošli u Andrićevu kuću, - dočeka me osoblje na ulazu, - šta bi bilo po volji?

- Kog Andrića kuću? – pitam cupkajući.

- Pa, onog, Ive...

Osvrnem se i vidim natpise na srpskom i engleskom. Dvojezično vlasništvo društva književnika. Ovde je, vele konobari, živeo naš jedini nobelovac... Po dvorištu poređani stolovi, širi se miris restoranske kuhinje, čuje se otvaranje boca sa pivom i sokovima... Ako je ovde živeo, onda mora da je i po ovom dvorištu šetao, udisao miris ovih istih borova, spavao u tim sobama, razmišljao, pisao... Na pravom sam mestu zahvaljujući spletu banalnih okolnosti, pomislim.

- Sve je autentično, kao kada je slavni pisac ovde živeo - pročita mi misli konobar.

- I unutrašnjost kuće?

- Da, ništa nije pomerano. Na primer, na spratu, u nekadašnjim sobama,  sada su Lastine kancelarije.

- Udruženje književnika u Herceg Novom zove se Lasta?

- Ne, ne, u pitanju je zakupac Lasta, autoprevoznik.

Naručivši kafu, zamolim konobara da me uputi u toalet, očekujući uobičajeni restoranski klozet. Međutim, na vratima me je čekalo iznenađenje: autentični toalet iz doba Ive Andrića, stajalo je na natpisu. Šta reći? Običan građanski klozet iz tog doba. Slabo svetlo, mali prozor, spuštena daska plave boje na kojoj se idealno vide žute kapi, bele i praljve pločice sa bordurom... Umivaonik mali, pun dlačica od nečije brade, oštar miris paste za brijanje marke Brion, prepoznao bih je na kilometar. Kada crna po dnu, a žutih zidova... Malo se zbunih: nisam želeo baš ovoliko Andrića! Nisam hteo da mu kopam po unutrašnjim organima, da se smucam među mirisima koji su od njega ostali, pa ono što je ostavio u knjigama dovoljno govori o mirisima ljudi o kojima je pisao! A možda, pomislim, možda su oni to pročitali, prepoznali se, pa vele da se osvetimo: evo vam vaš Andrić, vidite gde je srao, pišao, povraćao!

Ali, šta je tu – je. Nazad više nema i zamolivši čoveka da mi oprosti što se motam po njegovom toaletu, obavim svoje, u nemiru se vrativši za sto u dvorištu od koga je napravljena kafanska bašta. Kanda sam čuo neki smeh koji kao da dolazi sa onog sveta, no izgleda da sam bio jedini, pa mi se možda i učinilo. Sve je teklo kao što inače teče. Konobari su radili svoj posao, primali bakšiš i usiljeno se smeškali, Lastina sekretarica je kucala nešto na svojoj mašini, a neka debela žena uživala u izboru dnevnog menija, istovremeno pričajući mobilnim telefonom. Nigde se, veli ona, jeftinije i kulturnije ne jede nego u Herceg Novom!