Jadna pobeda

- Jadna je ta pobeda, prijatelju – reče brkati medicinski brat na šalteru Instituta za rehabilitaciju baš kad sam došao na red, vireći ispod raširenih tabloidnih novina.
- Koja pobeda? – zainteresujem se.
Obično se pravim da ne čujem te gospodare brojeva, medicinskih recepata i ofucanih hp monitora u koje bulje od pauze do pauze.
- Eh – progunđa i zaroni brkove u talog crne kafe. Pruži mi overenu terapijsku listu, smota novine i nestade u starom hp-u; razumljivo – dozvati ga odatle bilo bi nemoguće.
Zaboravim na mah ovu njegovu opasku o ništavnim pobedama, ko bi znao o čemu pričaju medicinski radnici i uputim se u dubinu Instituta. Bolničar, kao od brega odvaljen, minu kraj mene. Za njim, podupirući se štapom ide starica zemljanog lica i ako nekome nije odveć ofucano da se bavi time - hoda u jedinom položaju u kome i živi: presavijena je kao potkovica i gleda u pod. I teško da ikome donosi sreću u ovom stanju. Gega se polako poput kornjače, izgleda po osećaju tražeci pravac, jer je nemoguće da išta vidi ispred sebe, glava joj je skoro na podu. S obzirom da lečim kompjuterom ranjena leđa i ja se krećem ka odeljenju interferentnih struja i magnetnog zračenja.
Kada uđete ovde, otvori vam se perspektiva puta koji vodi samo u jednom pravcu i to nije put kojim se retko ide; iza paravana koji su uvek navučeni samo do pola, srpsko građanstvo leči svoje sudbinom ili ludošću oštecene kosti. Žuljevitim stopalima ljudi gaze vlažne zavoje ispod kojih kucka slaba interferentna struja, pokušavajući da ispravi ono što su fabrike i džakovi popularnih težina godinama krivili. Tu su i razni pojasevi,  magnetni dušeci, prstenovi koji za posledicu dugotrajne upotrebe imaju sterilitet, oscilacije krvnog pritiska, kancere.
Svim pacijentima se dušeci uključuju u isto vreme.
- Pojačaj malo, sine – dobacuje čiča od nekih sto dvadeset kila, sa glasinom surog medveda – ne osećam ništa.
- Ne smem, ne dozvoljava šefica, spržili smo tako nerve nekoliko pacijenata…
- To je ona suvonjava? Njoj bi bilo dosta i mnogo manje od onoga što ja imam… (smeh celog odeljenja)… a ti meni povećaj!
- Ma, ne smem – izvlači se tehničar.
- More, savladao bi ti šeficu…
- Ne bi mog’o, još je zelen… – dobaci sredovečna žena sa obe ruke u zavojima.
Smeh celog odeljenja ovog puta proprati i crvenilo mladog medicinskog tehnčara, koji postiđeno izade u hodnik. Suri meda ispruži ruku i pojača sebi struju na leđima uz gromko uhuhuh i totototo…
- Jel' zna neko neki jebački vic? – upita bodro.
- Znam ja! – skoči mladji čovek u zlatiborskom džemperu koji je na sve strane pustio konce i vešto skide sa sebe magnetni pojas.
- Kaže ovako: žalila se Fata da je uhvatila Muju kako drka u kupaonici...
- I? – izbeči se ona žena od kojih četrdeset-četredeset pet godina.
- I ja mu popušim, kaže Fata. Lakše je oprati zube nego pločice!
- Aahahahahaha! Aahahahahaaha! Uhhuhuhhuhu! E, nemoj, spašće mi ovaj magnet! Ijojojojojo! I šta kaže – popuši mu!? Eeee, idu mi suze na oči! Bre!
Utom zvona označiše kraj tretmana i pacijenti poskakaše sa kreveta, svi odreda potapšavši po leđima bolničara koji se nije usuđivao da se vrati na svoj posao.
Još pod utiskom,  odem na šalter kako bih ponovo overio terapijske liste, ali brku ne zateknem na radnom mestu. Novine su i dalje bile otvorene na strani sa naslovom “Pobeda nad javašlukom”, pa se usudim da pogledam o čemu se radi. Ispod velikog naslova nesrazmerno kratka vest – o tome kako ove godine nije dodeljena Andrićeva nagrada i kako je žiri odlučio da nijedno delo ne zaslužuje da ponese ime nobelovca. Žiri je, veli ovaj tračerski list, napravio najuži izbor, a onda odustao od razmatranja kandidata, pa u godini Andrićevih jubileja nemamo nikoga ko bi bio dostojan da se okiti ovom slavnom nagradom. Tako je, zaključuje nepotpisani novinar, žiri pobedio javašluk lenjih pisaca, koji se uglavnom bave nevažnim temama i ne pišu ono što javnost od njih očekuje.
Utom se brka vrati, overi mi terapijski list, pa opet nestade u svetu kafe i hp-a, a ja konačno izađoh iz ove ustanove. Da li je došlo vreme, pomislim setivši se pređašnjeg brkinog komentara, da šalterski radnici znaju kada nagradu treba dodeliti, a kada se ona ne dodeljuje? Čemu služe ti pisci, majku mu, ako ne zaslužuju nagrade, koje su ako se ne varam, upravo njima namenjene? Ili  je to već pitanje za umnije ljude? Za razne srpske žirije? Ili za ljude na položajima za odlučivanje? Dođe mi da se vratim do šaltera i pitam brku o Andrićevoj nagradi… Ko ima moć da uvodi red u onakvoj bolnici, taj mora da zna sve tajne ovog sveta.  Šta su pisci prema pacijentima koji očas preuzmu vlast u bolnici? Mačji kašalj. A šta ako se nagrada, pade mi na pamet, ne dodeli i sledeće godine? I one tamo? Jednostavno, šta ako se ne napiše ništa dovoljno dobro za ukus žirija, pa se Andrićeva nagrada ne dodeli narednih dvadeset godina? Kao kada je igrana ona košarkaška utakmica u kojoj su obruči bili manji od lopte, pa su se sudije posle 0:0 na poluvremenu setile da izmere…
I srpskim piscima bi trebalo štošta reći. Evo, kad ne znaju da pišu, onda neka dodju u Institut da zajedno zajebavamo bolničare. Za bolje i nisu.