Ukoliko posećujete sahrane

Ukoliko posećujete sahrane poznatih ličnosti, ako vam je to nevoljna ili voljna aktivnost, primetićete bardove domaće umetnosti kako aristokratskim manirima i dostojanstvenim držanjem odaju počast veličini koju je pokojnik u životu predstavljao. Gospoda pesnici, koji su svojim delom zaduzili naciju, na primer, u savršeno skrojenim kaputima, sa besprekornim manirima i ledenim govorima od kojih ti se diže kosa na glavi, umeju da oboje glas tačno kada treba i koliko treba i proizvedu utisak da ste na veličanstvenom i monumentalnom skupu.

Ako idete po sajmovima knjiga, međutim, videćete drugu sliku: pisci iz drugih naroda i zemalja, dovoljno dobri da zastupaju svoje države, obučeni su u obične dukserice koje svako od nas može kupiti, u farmerke koje odaju njihovu svakako nemanekensku građu tela i teške godine. Dok se hrapavim glasovima upinju da nam na lošem engleskom jeziku kažu kako, eto, dolaze iz katoličkih zemalja, te da ta je organizacija, prijatelji, veoma zajebana, i tokom svoje duge istorije svakakva je čuda izvodila, najmanje se baveći onim čudom zbog koga je i nastala… I još se dešavalo, vele, da u njihovim inače bogatim zemljama stvari nisu baš kao na slikama i da neki komentator prođe železnickom stanicom kojom gomila siromašne dece luta bez vidljivog cilja, pa u svoju beležnicu zapiše “ah, koliko malih Mocarta…”, zgrožen onim što je video i svestan da će se siromaštvom protraćiti jos mnogo talenata na ovom svetu.

Lutajući besciljno predgrađem i razbijajući glavu rečima koje sam slušao na ovakvim ili sličnim skupovima, primetio sam čoveka koji kamerom snima divlje deponije, otpad, pustaru oko pruge. Ima torbu na leđima i svesku pod rukom. Pitam ga čime se bavi, a on kaže kako piše kratke priče i eseje, uz njih i scenarija za skečeve, filmove. Snimao je i neke scene oko fabrika amaterskom kamerom, a zanima ga i muzika, nešto kao rok komponovanje. Kompjuter je, veli, prodao – trebale su mu pare.

A od čega živiš, pitam ga.

Pokušavao sam tu i tamo, veli, nije išlo, ni sa fizičkim poslovima, ni sa obezbeđenjem, ni sa zanatima. I sad, prevali preko usta – sad skupljam sekundarne sirovine!

Ispriča mi kako sakuplja limenke pored puta ili mu ih ostavljaju konobari u kafanama, pa onda bakar, mesing, komade gvožđa, kako se sa drugim sakupljačima otima o zaostale čaure Nato granata, kako su mu neki Romi otkrili i pokrali štek  sa limenkama i kako je bio očajan…

Držeći me pod ovim utiskom, otvori svesku i upita me da li želim da mi pročita neke svoje zapise! Čitanje je neobičan događaj ako se neko upinje da vam pročita svoj rad sa žarom, ako skače po pružnim šinama, ako se muči da protumači sopstveni rukopis, ako dramatizuje i improvizuje unoseći se u svaku reč. I mogu reći da rečenice koje sam od ovog sakupljača limenki čuo, nose u sebi toliko snage, autentičnih slika do vrha nabijenim emocijama, da odavno nisam pročitao nista slično! Bunt opravdan u samoj svojoj suštini prepliće se sa pitanjima koja traže smisao po dnu, istovremeno upirući prstom gde jedino mogu – ka vrhu, pitajući zašto se sve to dešava, s pravom i ogorčenjem tvrdeći da u Srbiji  nešto nije u redu!

Naravno, to nije sve, jer kad ste na dnu, sve vas vuče da na njemu i ostanete. S obzirom da stanuje nekoliko kilometara van grada, svaki dolazak u grad ovog pisca košta dva ili tri sata hoda magistralom kojom se tako vozi da ima trenutaka kada strahuje za goli život. Čovek je toliko siromašan da nema novca ni za autobus! Pa, ako i pored svega bira da hoda ovim putem, onda njegova vera u umetnost nadilazi bladunjave otiske štamparskih mašina kojima se mogu pohvaliti doterani bardovi sa srpskih sahrana. Ne znam za vas, ali ni ja drugi smisao u umetnosti takođe ne vidim.

Da nešto mnogo smrdi u odnosu države prema umetnosti – jasno je. Jer, kad pisac živi od sakupljanja limenki oko pruge, kada preko dana nosi torbu punu bačenih kablova i magnetnih kalemova preko sveske sa scenarijem za film, uveče se bori sa strukturom i formom kratke priče, istovremeno se plašeći da se ne uguši dimom koji kulja iz pocepanog šporeta na drva, da bi onda sutradan po književnom glibu tražio nekoga ko bi sve to pročitao – to sve govori da postoji nepravilna i ustajala raspodela moći oličena u kulturnim oligarhijama, koja se mora menjati. Sve ovo jako podseća na tenisku elitu, koja samo menja pozicije na prvih nekoliko mesta, godinama odnoseći svu zaradu sa takmičenja. Svi ostali, naravno, igraju u drugoj ligi.