Kako se postaje bardovit

Žalio mi se krojač, izvesni Janko, kako po prvi put u životu ne može da odgovori na zahteve posla. Kaže, došao kod njega stariji gospodin sa uredno podšišanom bradicom, naočit, visine baš koliko treba i stasa kakav se samo poželeti može. Znaš već, objašnjava mi, ravna leđa, glava ka nebesima i stomak sa parvilnom oblinom kakav imaju samo gospoda. Da mu ne naplatiš, samo da ga vidiš kako nosi tvoje odelo!

Pa šta je problem, pitam.

Problem je što se plašim da ne narušim onakvu lepotu i veličinu. Sav se tresem kad uzmem makaze u ruke. Gospodin je – vajka se Janko – veoma bardovit!

Zamislim se nad ovom Jankovom mukom. Mora da je čovek u pravu, kad se plaši da prihvati ovaj posao. Jer, teško se postaje bardovit.

Najpre, moraju se izučiti škole. Onda, mora se čitati. Ko zna kome možete zatrebati. Uzmimo da je u pitanju doktor ili najmanje magistar svetske književnosti. Kod njega dolaze razni dripci što pišu knjige: te gospodine magistre, akademiče ili doktore, te da li biste pogledali ovo moje pisanije, te rad sam ga poslati izdavaču. A doktori ne govore mnogo. Bardovi domaće književnosti nisu poput onog književnog kritičara iz filma U raljama života, koji nije pročitao knjigu koju je kritikom pokopao! Ne, bardovi sve čitaju, samo ništa ne govore. Oni samo dođu negde i tamo stoje! Ne troše reči na kojekakve tričarije prožete govorancijama. Ne. Oni ćute i u toj ćutnji se međusobno razumevaju. I samo povremeno, klimnu jedan drugome u čast. Sve je već rečeno ili napisano, valjda, njima ostaje da uživaju u cigaretama i lagano ispuštaju dimove.

I vi takvoj veličini na preporuku koju ste jedva iskamčili donosite tekst na čitanje. Piskarali ste nešto, napinjali mozak, često se pitali: šta mi ovo treba, evo me gde skačem usred noći da nešto upišem u beležnicu; ili – cupkao sam četrdeset sekundi koliko treba Windowsu da se podigne, satima udarao po Wordu – do jutra, pa danima maštao da će neka književna veličina ovo pročitati. Bili ste u pravu: trud se isplatio, vaš tekst je upravo u bardovim rukama. Stojite pred njim, dok ispija fini engleski čaj u Ruskom caru, u savršenom odelu od koga se neki hrabriji krojač od vašeg Janka nije uplašio.

- Ja sam mnogo toga pročitao – kaže posle kraće pauze.

Pretpostavljam, mislite da kažete, ali začepite gubicu pre nego što vaša bezobrazna jezičina pošalje ove reči napolje.

- Naravno da jeste, gospodine, upravo zato sam se vama najpre obratio – udvornički izmamite osmeh sa umetnošću otvrdelih usana.

Bard uzima vaš rukopis i zagleda ga sa svih strana u tišini, ne otvarajući korice. Ruskog cara ispunjava neka gotovo grobna hladnoća i vama hladan znoj curi niz leđa. Sad znate kako je bilo krojaču Janku. Ovakvom čoveku ne može se uzeti mera!

- A koji vam je omiljeni pisac, gospodine – iz čiste skorojevićke pristojnosti ispali vaš jezik. Za samo trenutak niste stigli da ga odgrizete i sada trpite  bardov prezrivi pogled, dok gledate tu beskorisnu sluzavu stvar kako pada iz usta u blato u kome stojite.

- Volite li Karvera – dokrajči vas vaš organ govora iz tog mulja.

Bard se zaljulja na stolici.

- Karvera? O čemu ti momče, zaboga, govoriš?

- Pa, mislio sam… ustvari… ja sam bio inspirisan Karverom… mislim… – osećate kako vas i vašu jezičinu guta tamna jama. Iz živog blata se ne izvlači mlatarajući rukama, utuvite!

- Nisam valjda toliko čitao da bih se bavio Karverom?

Vi pognete glavu. Blato vam konačno ispuni pluća. Što ne rekoh Dostojevski, mislite. Ili barem Džojs?

Međutim, da li bi to nešto promenilo? Razum – izdajnik, kaže da ste šansu prokockali i pre nego što ste svojim dosadnim pitanjima narušili spokoj Ruskog cara. I da znate – pravu je. Vreme vam je ili za reviziju stava ili za novu samoću, obijanje pragova izdavača, molbe i žalbe… Uzmite lepo ukoričene papire koje ste mu doneli i shvatite da ste se uzalud nadali! Pa, iako vas je sramota, pitajte majstora koliko košta izlazak na teren!

Jer, bardovit se ne postaje posmatranjem ljudi oko sebe, razumevanjem miliona situacija u kojima se ljudi mogu naći, dragocenim sakupljanjem, upijanjem utisaka i bojenjem proze u različite tonove. Neko reče – pisanje je istinitije od stvarnosti. Ne, bardovit se postaje isključivo jednoobraznim isticanjem veličina i nepreispitivanjem vrednosti i institucija koje nas okružuju. Bardovit se postaje verom da književnost dolazi odozgo, a ne odozdo, da forme i ubeđenja treba nametati, a ne sticati, i da je to jedini put kojim se može ići. Ja sam toliko toga pročitao i imam pravo da sudim šta na ovom svetu valja, a šta je otpad! Jednostavna teorija, a vi niste bardljivi dovoljno da je shvatite, pa pokušavate težim putem.

No, pre ili kasnije, ako stvari jako stegnute rukom, iskliznu vam kroz prste ili se uz prasak razlete na sve strane. Ako ne verujete, probajte sa tetrapakom.