Kepler 22b

Pre par meseci u moj kraj se doselio vidovnjak. Zakupio je garažu, istakao svetleću reklamu i dao oglas u lokalnim novinama, koji citiram u celosti: Pouzdano pronalazim izgubljene osobe, životinje, zakopano blago, skidam crnu magiju, lečim lenjost kod dece – Lajonel, parapsiholog iz Ukrajine.

Najpre, susedi su izbegavali da budu viđeni sa njim. Nije prijatno biti u košu sa zamlatom koja se bavi šarlatanskim stvarima. Ni sam dolazak nije baš najbolje primljen: šta će nam gomila baba koja ne veruje u realne stvari, nego u trtljanje zaludnog prevaranta. Onda su mu prišli večernji ispijači piva, da ga ismeju i iskoriste hladovinu njegove garaže. No, čikica Lajonel, sav sazdan od stila, brzo ih je šarmirao; jednome je otklonio bol u u vratu poput pravog kiropraktičara, drugom izlečio glavobulju ruskim tabletama protiv mamurluka, trećem dao savet u vezi žene koja ga je već godinama mučila… Naravno, odbio je bilo kakav novac, zaboga, pa prijateljima se ne naplaćuje! Proneo se dobar glas i Lajonel je brzo preokrenuo situaciju u svoju korist. Od najavljenog trećerazrednog vrača sa kojim se moglo sprdati, postao je ugledni komšija. I još onaj njegov ruski akcenat… Uglavnom, nekoliko nedelja od dolaska, napraviše se redovi ispred garaže. Lajonel zaposli neke studente da održavaju red i da naplaćuju. Proču se o njemu da ne greši i narod navali kao kod pape. I biznis krenu.

Zadesilo se i da u kraju živi jedan hipreaktivni klinac. Ne druži se mnogo sa ostalom mladeži, izbegava radničku klasu, kao i njegova majka, uostalom, pravi se fin, ako znate šta hoću da kažem. Za majku se pričalo da je ćerki, koja sad ima nekih dvadeset i pet-šest godina, davala samo prokuvanu vodu u detinjstvu, da joj je brisala guzu vatom i vlažnim maramicama, da se neće udati – ni u ludilu. Sad, to se ne može proveriti, pošto majka baš i ne odgovara na pitanja dokonih baba iz okolnih zgrada, a ni ćerka se nije bogzna kako družila da momcima iz kraja. Tužna priča. Uglavnom, klinac je student fizike ili slično, potpuno posvećen ludostima nauke. Ne provodi vreme na gajbicama ispred dragstora, ne dobacuje za dupetima i sisama, ma isti je kao i sestra mu. Naravno, ni on se neće… Ma, zaluđenik. Sad, malo po malo, mamica poče da se mota oko Lajonela. I Lajonel se nekako uozbiljio. Pitali čoveka zašto fina mamica dolazi, ali čiča ćuti – ni da bekne. Samo se videlo da se odjednom promenio. Povukao se u mrak od garaže, odbijao klijente, primao samo one kojima je ranije zakazao. Dok jednog dana nije spakovao stvari u Ladu Nivu i zauvek otišao. Posle početne neverice, naravno, počeše konstrukcije: Lajonel je otac od one male što je pila prokuvanu vodu, pa Lajonel je hteo da oženi majku, a ona ga je odbila… Eto, celog veka se pravila gospođa, a sad – kod Lajonela vidovitog po mišljenje!

No, istina nekako sama od sebe izbi na sunce. Jedan pivopija je istrtlja. Klinac fizičar, kaže njegova priča, gledao na televiziji da je američki satelit otkrio planetu na kojoj možda ima života, nazvanu Kepler 22b. Planeta se, vele, nalazi baš u zoni koja je pogodna za život. I klinac ti se toliko zaludi ovim Keplerom 22b, da ni o čemu drugom nije mogao da misli. Nije jeo, pio, spavao. Ionako zdravlja uništenog kompjuterima, sveo se na senku. Samo je prevrtao sajtove Nase, tražio kod Rusa, po Evropi… Majka nije znala šta da radi, videla – dete se ugasi načisto, pa je rešila da ga odvede kod Lajonela. Čiča pristade da primi klinca, šta sve nije prošlo kroz njegovu garažu, naučnici su mala deca za čuda ovog sveta.

I tako, uđe klinac sa podočnjacima kod Lajonela. Sa vrata, odmah zavapi.

- Ima li ga, čika Lajonele!?

- Čega, sine?

- Pa, života – ima li života na Kepleru 22b?

- Gde?

- Na Kepleru 22b, bre!

- Šta ti je to?

- To je planeta šesto svetlosnih godina udaljena od Zemlje.

- Pa, gde je to?

- Pa, u svemiru, jebem te glupog! Kakav si mi ti vidovnjak, ako to ne znaš!?

Lajonel, kaže onaj ispijač piva koji se kune da je sve gledao sopstvenim očima kroz odškrinut prozor, bez reči ode do frižidera i izvadi celu teleću plećku. Zareza ovde-onde, okrete je, zavrte glavom i vrati nazad. Onda baci šaku pasulja, pa prekrsti tarot karte. Zavrte prsten i iskolači oči. A prebledeo ko krpa. Gleda u tarot, gleda u u klinca koji je stisnuo usne i natmurio se, gleda u majku koja zabrinuto vrti u rukama novčanicu od pedeset eura. Pokupi sve sa stola, kaže pivopija, i pognu glavu. Dečko viknu gospođi “ovo je poslednji put da trpim tvoja sranja ” ili tako nešto, i stušti se kroz garažna vrata, a majka tutnu one pare Lajonelu, ali ne uspe da ga uteši. Od tada se promenio.

Kad se Lajonel odselio, par nedelja je garaža bila prazna. A onda se neko dosetio, pa otvorio podrum pića. I opet se stvoriše redovi. Oni studenti se ponovo zaposliše. Pivopije se silno obradovaše. Gospođa majka se ponosno pojavi u redu, ne obazirući se na pakosne poglede komšinica.

Novi vlasnik, poučen Lajonelovim primerom, ne komunicira mnogo sa mušterijama. Na zid je okačio tablu sa slikom prosjaka, ispod koje je rukom ispisao: “davao je veresiju”, uz komentar da je to jedino drevno proročanstvo čijeg se ostvarenja vlasnici garaža moraju čuvati.