Pero zabodeno u dno života, kritika

Književnik Dragi Tasić je napisao nekoliko reči o zbirci Minhen i druge priče. Evo šta on o tome misli.

Dragi Tasić: Pero zabodeno u dno života 

„Minhen i druge priče“ Predraga Milojevića
Liber, Beograd, 2011 g.


Vreme zamora

U vreme zamora politikom, krizama poredaka i država, u senci ekoloških i prirodnih katastrofa, u srpskoj socijalnoj stešnjenosti knjige novih pisaca ostaju nezapažene. Kao da tegoban život sužava prostor književnosti i kulturi. No, kulturno čulo naroda ne umire pre njega.

Na izgled skromna zbirka deset priča „Minhen i druge priče“ Predraga Milojevića uznemirila je pisca ovog napisa i navela ga na pomisao da srpska književnost, ipak, nastavlja da napreduje prateći savremene napretke i poraze. I ilegalno opstaje, stešnjena medijski između zvonjave „prestižnih“ nagrada koje je uveravaju da „prati svetske trendove“ i kioskih ramova literarnih trivijalnosti i vulgarnog egzibicionizma.
„Minhen i druge priče“ krepe nadu da književnost kao umetnost sledi književnu nit protegnutu iz srednjevekovnih izvora ka visinama Vuka Karadžića, Dositeja, Bore Stankovića, Ive Andrića, Meše Selimovića i pera koja dolaze.

Pero zabodeno u dno života

Predrag Milojević je ovom knjigom proze predstavio čitaocima svoje pero zabodeno u dno života. U deset tematski razuđenih priča, napisanih jezgrovito i reljefno, pisac uvodi čitaoce u deset „životnih rupa“, deset legala stradanja, patnji i poniženja. U njima svet zapostavljenih ljudi pokušava da pređe svoje neprelazne mostove, da izađe iz mračnih pećina i zatvorenih belih soba, gde se u atmosferi zabačenosti obrušavaju ljudski životi pred umom ravnodušnog sveta. Milojevićevi poraženi junaci ubrzano dišu nevidljivom životnom dramatikom, čiju srž ne mogu taći ni politička obećanja ni tobožnje humane ustanove i organizacije.

Ambijenti stradanja

U priči Minhen unetoj u naslov knjige, u nemačkoj sredini su okosnica kradljivac, u tuđini Srbin, i uređeni disciplinovani, neizostavno samozadovoljni državni podanik, Nemac u nemačkom dvorištu. Realističnim metodom pisac je pružio čitaocu nadrealističku stvarnost dva položaja i mentaliteta, namačkog i srpskog, koji ostaju nespojivi, bez vrednosne verifikacije koju, naravno, književnost ne vrši.
Trokorak je priča o surovoj sadržini ustaljene mržnje čiji je ratni izraz sadističko ubijanje Srba pod plaštom rata. Ubijanje ognjem u priči se diže iznad pravnog genocida, koga je vreme savremene politike banalizovalo.
Čitajući priču Beg čitalac se obezumljuje bekstvom romskog dečaka od roditeljske surovosti podvrgavanja dece prošnji, krađi, batinama i zlostavljanju. Nemoćan da pobegne od svoje nesreće preko neprelaznog mosta u nepostojan grad, dečak, mali begunac, posrće i biva vraćen konačnom životu prosjaka prebijenog do krvi. Ova priča se useca u našu svest bez savesti, bez osećanja odgovornosti za obezvređene i ponižene; oni ostaju komad skvrčene savesti pocepanog civilnog društva.
Morbidnija no ova priča o Romima je priča Sobe. Bele bolničke sobe duševne bolnice, u kojima leže vezan otac ubica žene i silovatelj svoje kćeri, svog deteta. Devojčica lebdi vezana u svesti smušenoj nasiljem oca, otac u pomućenoj svesti ubice i nasilnika nad svojim detetom. Sobe su nepodnošljivo bele, a bolesničkim zaštitnicama sa kajišima, vezani su ostaci čovekolikosti nesrećnika. Čitalac Soba stiže na dno civilizacije koja se odvojila od života ljudi i svela na kanon kultura i napretka čovečanstva koje se samoproždire.
Spavač je priča koja izbljeskuje iz naše uspavane svesti nemoć da bude probuđena grozotom silovanja. Novac krepi oživotinjene silovatelje da žderu krhka ženska mesa, podvrgnuta građanskoj vrlini imanja, htenja i vladanja, uzimanja svega što se može kupiti, pa i toga ljudskog tela.
Baba je priča o ugroženoj ličnosti koja živi sa svojim ponorima fizičkih neizlečivih bolova i duhovne neostvarenosti, razapeta ambicijama, samoćom, osećanjem poniženosti i beznađa, ali rešena da, i pored svesti o apsurdu sujeverja babinskog lečenja, pokuša da možda nađe i preko običnog šarenog kamena snagu da opstane kao zdrava i sa prirodom usklađena jedinka. Jeziv podsmeh pisca sumanosti sujeverja kao da u tmurnoj atmosferi vračarine pećine budi nadu u ljudsko samopouzdanje u kritičnim periodima padanja u rašlje življenja i umiranja. Iako te rašlje imaju krak smrdljive samouverenosti starice koja vradžbinom spasava bolesne i beznadežne, ipak ima i ručicu svesti čovekove da se ne može tupim neznanjem i bolesnim samouverenjem vradžbina lečiti od ljudskih bolesti.
Pričom Sutra pisac uvodi čitaoce u crno klupko narkomanije bez sutrašnjice, u kome ljudi kao u borbi pasa, rastržu i pse i sebe razarajući svest narkoticima; dovodeći do narkomanske katastrofe u kojoj kao obezčovečeni zavisnici, zaludno pokušavaju da se „skinu„ sa droge. Jer, u svesti im ostaje da su otpisani.
Prorok je priča okrenuta rascepu između detinjstva, navek blaženog doba, i prvih koraka sazrevanja koji podvrgavaju nevinost dečaka stvarnosti živog blata alkohola, droge i šverca oružja. I pored lažljivog i nesrećnog „proroka“, tekobnika i širioca tih zala i poroku podvodljivog Buljavog i lepe Matilde, koji podležu Proroku, dečak u ovoj priči, uz sen i san o svom detinjastom dedi, ostaje nadežno nevin. Pisac ga odvaja od proždrljivog dna iz prethodnih priča. U ovoj zbirci taj deo ove priče pripada vedrijoj slici života na izloženim krugovima dna.
Čelendžer je razuđena slika mladića vojnika iz raznih sredina i naroda Srbije u uniformi oveštaloj besmislicama koje vire iz karaktera brojnih ličnosti i unose čitaoce u svet vojske. Sprava, vozilo, vojna tehnika, red i haos - vidovi su utamenjenog života. Vod Čelendžer je i tehnički i kazneni; on prednjači ili je na začelju vojske, koja se uspostavlja i rastavlja u trenucima sazrevanja mladosti, i kao vojna prikaza i kao vojnička istina. Ova pripovetka teši mupkarce kojima je život dosuđivao da budu vojska, odbrana i zaštita, igra i privid skrivene države u neuviđavnoj domovini.

Kratak pripovedačev dnevnik o neizvesnosti snova

Čitalac deset Milojevićevih priča stegnut je njihovom smolom koja prodire u margine pretpostavljenog normalnog života, za koji se više i ne mora verovati da postoji, sem u nasleđenom snu o dobrom, starom svetu i vremenima. Tematski krugovi ove knjige dobar su povod da probude želju čitalaca da snažno dožive Milojevićevo književno štivo. Ono je dublje i šire od onoga što je ovde zapaženo. Ono je, iako racionalan i sažet, ipak i razigran govor u slikama i činjenicama, koji se kao opisi i detalji otvaraju čitaočevoj svesti bogatim rečnikom; u pasusima koji slivaju realnost i san u životno neporecivo jedinstvo, kome se ne treba čuditi (Andrić je zapisao negde da pisca ne može ništa čuditi).
San i realnost u Milojevićevim pričama traže posebno prosuđivanje.
Završavajući misli o temama desetom pričom Dnevnik, ustvari kratkim pripovedačevim dnevnikom, uzvrđujemo, da se pisac dnevnika opredelio za dve teme, usmerene vidovima stvarnosti. Iako se ne isključuju, pripovedački ne moraju da se vezuju i sjedinjuju. U dnevniku su se sjedinile. Naše uverenje ih nepotrebno odvaja.
Pripovedač se (u književnosti ukorenjeno) pita: pisati ili ne pisati. Treba li uživati u napisanom, pa i priznatom, sa zadovoljstvom ili osećanjem blage melanholije? Možemo pitati i šire, kako se osećaju ljudi koji pišu? Ljudi koji razgovaraju sa sobom, sa poznatima i nepoznatima, sa živim i umrlim, sa ljudima sadašnjice i onima iz prošlosti, i čak sa onima iz budućnosti. Sigurno je, mislimo, da je pisanje najstameniji i najtrajniji razgovor. Svakodnevni usmeni, božji ili bezbožan, mudar ili trivijalan razgovor se gasi i ne ponavlja se nikada. Pisani traje. Najlepši u ovoj priči je iskaz da piscu prete lica iz sna da ne piše grozote. On ih je otvorio pred srcem čitaoca, uneo ih je u predvorje njegove duše. Pisac se te pretnje, snom predskazane opasnosti, ne boji. U ovoj knjizi se opredelio da piše grozote u ime odbrane ugroženog života. Pitanje pisca - da li je pisanje potreba estetike ili sredine i njegov odgovor da nije ni jedno ni drugo - prelazi granicu pitanja: šta je i čemu služi pisanje uopšte? Ostavimo piscu da na ova pitanja odgovori novim knjigama, on ima talenta, snage i vremena.
A da li je druga priča u ovom dnevniku saglasna ili protivna ovoj prvoj o pisanju, ostavimo čitaocima da odgovore. Dodajmo da sred pripovedačevih nada u stvaranje, provokativno (ili prirodno) zvuči napad trivijalnosti jela i seksa, kao grube materije koja, možda, razara duh tvorca. Čitaocu će biti dopadljiv deo druge priče koji se odnosi na vitalna pitanja seksa i komična situacija u kojoj se našao jedan od junaka priče sa dilemom da li je homoseksualac ili to nije.
Završimo dnevničku priču pripovedačevim pitanjem:
“Šta su stvaranje, pisanje, umetnost, kultura...ako nisu tamo gde je realni život? Sve, osim stvarnosti je njena imitacija.“