Urbane legende su iste u svim gradovima
neke zemlje. Poznata je priča o vodoinstalateru koji dolazi u stanicu
policije da popravi nekakve cevi, gde komandir stanice kaže – vodi ga
dole – zaboravljajući da je to ustvari šifra za premlaćivanje, pa
nesrećni majstor biva prebijen u podrumu. Ili ono da se na svakom
toboganu desilo da je neko ostavio žilet zariven u plastiku, pa se neko
drugi sav isekao… Druga vrsta priča koje se prepričavaju sa ubeđenjem da
su istinite, bave se konkretnim ljudima, sa imenom i prezimenom. Tu se
mešaju pozitivne i negativne istorijske ličnosti, dodaju se detalji ili
se oduzima i ono što bi razumom moglo biti potvrđeno kao autentično. Kao
ono kad fudbaler Crvene Zvezde Šekularac čisti cipele najvećom
novčanicom u SFRJ. Ili kad je Šešelj doktorirao, pa ga Tito primio
rečima “čestitam doktore”, a on navodno odgovorio “hvala, majstore”.
Odabrao sam dve priče za ovu kolumnu, ne zato što verujem da su se i
desile (više verujem u suprotno), već stoga što imaju nekakvu
pripovedačku celinu.
Đe rano?
Prva priča tiče se izvesnog profesora sa pravnog fakulteta, inače Crnogorca na privremenom boravku u Novom Beogradu.
“Svakog jutra pre odlaska na posao,
profesor je odlazio u istu kafanu, negde u komšiliku. Sve konobarice su
znale da čim ga vide, odmah treba da donesu komplet: tursku kafu,
lozovaču i običnu vodu. Međutim, zaposlila se nova devojka, kojoj je to
bio prvi radni dan. Profesor uđe i sedne na svoje mesto. Niko ne dolazi,
niti išta donosi.
- Kavu – kaže posle nekog vremena.
- Espreso ili tursku?
- Ja ekspres čoek nikad nijesam bio – mrzovoljno odbrusi profesor.
- Hoćete li kiselu vodu uz kafu – nastavlja konobarica da ga muči.
- Da je valjala, ne bi se ukišeljela – odgovara joj profesor očajnički.
- Espreso ili tursku?
- Ja ekspres čoek nikad nijesam bio – mrzovoljno odbrusi profesor.
- Hoćete li kiselu vodu uz kafu – nastavlja konobarica da ga muči.
- Da je valjala, ne bi se ukišeljela – odgovara joj profesor očajnički.
Konobarica dolazi i donosi mu naručeno.
- A đe mi je loza – čudi se ovaj.
- Da nije malo rano za lozu – kaže devojka, sada i ona iznervirana.
- Đe rano? – pita profesor. – U Nikšić povraćaju!”
- Da nije malo rano za lozu – kaže devojka, sada i ona iznervirana.
- Đe rano? – pita profesor. – U Nikšić povraćaju!”
Prase Joce pandura
Jednom prilikom sam sa bratom od strica
po najvećoj vrućini farbao čamac koji je upravo stigao iz fabrike.
Naravno, on ga je postavio svega nekoliko metara od debele hladovine
velike lipe. Posle nekog vremena, plava boja za čamac počela je da se od
letnjeg sunca preliva u razne nijanse, od žute do crvene, pa smo
zaključili da je vreme da se sklonimo na splav priljubljen uz obalu
Save. Na splavu svega dva – tri gosta, svi kunjaju na jakom suncu.
Debeli gazda se mota oko improvizovane peći: u sredini velikog bureta
postavljeno je manje bure, koje opet, po svojoj sredini ima metalne
police na koje se stavlja pleh sa pečenjem ili testom, a ispod nje
posudu sa vodom. Ispod velikog bureta nalazi se zavareno ložište. Oba
bureta imaju svoje poklopce, a veliko ima i mali odžak. Gazda donosi
krompirušu i stavlja je u malo bure, a zatim zatvara vrata. Pali vatru
od suvih bukovih drva i kaže: peče se na vrelom vazduhu, a ovde, na
odžak, izlazi višak gasova. Za pola sata vadi gotovu pitu sa biberom i
deli gostima, besplatno. Tada sam prvi put jeo krompirušu i čini mi se
da je bila i najbolja. Tu sam čuo anegdotu o Momi Kaporu i njegovom
gostu iz Amerike, koja se mirne duše može uvrstiti u ove izmišljene
priče.
„Imao Momo Kapor gosta iz Amerike. I da
se pokaže, dovede ga jednog popodneva na riblju čorbu. Amerikanac se
oduševio čorbom, jer kod njih je sve plastično i bezukusno. Zove kuvara,
čestita mu – traži recept, svi mu nešto pričaju, a on zapisuje u
blokče. Kaže mu Momo Kapor: ako voliš riblju čorbu, sutra ujutru te
vodim da probaš pravu riblju čorbu, po pravom srpskom receptu, sve sto
posto prirodno. Ustanu oni u pet ujutru, bilo je veliko društvo, i pravo
na Savu. Tu nađu neke alase i od njih kupe pet vrsta još žive ribe.
Amerikanac gleda, beleži. Lože vatru, dinstaju luk, dodaju povrće. Zatim
uzimaju drugi kotlić, zahvataju vodu iz Save i kuvaju onu ribu. Onda
dodaju začine od specijalne paprike iz Vojvodine, a Amerikanac zapisuje
adresu i telefon proizvođača koji jedini u svetu pravi ovo blago. Kad se
sjedine kotlići, nema više mešanja, samo drmaš malo ušice kotlića –
objašnjavaju mu. Amerikanac sve zapisuje! To se kuva tako pet sati i ne
smeš ništa da jedeš, samo piješ šljivovicu da otvoriš apetit… Raspiruješ
vatru vrbovim štapićem, ne sme da se razgori, već da baca ravnomerno
ključ svakih deset sekundi. I na kraju, pošto si ostavio nekoliko živih
cerglana, ubaciš i njih da prirodno promešaju čorbu svojim batrganjem,
dok se živi ne skuvaju, a to jelu daje glavnu aromu… Amerikanac ne može
da veruje: pa ovo nema nigde, kaže, preseliću se u Srbiju! Hoćeš, hoćeš,
to svi kažu… I kad je bilo sve gotovo, posle toliko muke, Momo uzme
onaj kotlić, dođe do obale i sve prospe u Savu! Jebeš riblju čorbu, kaže
on, Joca Pandur ispek’o prase, idemo svi na klopu! A onaj Amerikanac se
izbezumio: šta? kako?“ (pripovedač više puta ponavlja dve – tri
poslednje rečenice, dok se svi gromoglasno smeju).
Primetni su detalji kojima se priča želi
učiniti autentičnom. Odmah zatim sam čuo i varijantu br. 2 ove priče,
tipičnu za gučansku mitologiju. Ona počinje pitanjem, koje je ujedno i
naslov: kako se sprema srpska hobotnica?
“Kupi se jedna smrznuta hobotnica od
kilo – kilo i po. Iznad kuće potpali se kotlić, u koga se nalije voda do
polovine. Onda se u ključalu vodu sipa što raznovrsnije povrće –
šargarepa, krompir, paprika, celer – i stavi se očišćena hobotnica. To
se krčka pet sati. Istovremeno, ispod kuće se stavi prase da se peče.
Kad prase bude pečeno, čorba iz kotlića se prospe, a ona hobotnica se
podeli na komade i da mačkama, da nam ne smetaju dok jedemo prasetinu…”
(salve smeha i odobravanja, a pripovedač kraj priče ponavlja više puta).
Priče iza ugla
Dodao bih da su ovakve priče, koje se
mogu čuti iza nekog gradskog ugla, obično usmerene ka zabavi. Ima,
međutim još neverovatnijih, pa se morate zapitati ko ih i kako proizvodi
i kako pored te očigledne netačnosti uspevaju da se prošire. Da li ste
čuli da pravi Tito nije imao tri prsta i da nikada nije radio u Goši, da
je Hitler ranjen pod Kosmajem, pa zbog toga napao Jugoslaviju, da je
Čedomir Jovanović iz LDP ustvari romske nacionalnosti i to baš iz
Mladenovca, poznaje ga ujak Pere Mikinog, da su Belamija su pojeli
lavovi u Africi… I u koje se i pored očigledne netačnosti veruje toliko
da ponavljanje nikada, baš nikada ne dosadi. A to je samo zato što
postoji neka mala verovatnoća da te priče mogu biti tačne, pa makar se
ona ogledala upravo u toj svojoj teoretskoj šansi. Kao što kažu
pravnici: sve što nije izričito zabranjeno – dozvoljeno je!
Постови
