четвртак, 27. децембар 2012.

Priče iza ugla

Urbane legende su iste u svim gradovima neke zemlje. Poznata je priča o vodoinstalateru koji dolazi u stanicu policije da popravi nekakve cevi, gde komandir stanice kaže – vodi ga dole – zaboravljajući da je to ustvari šifra za premlaćivanje, pa nesrećni majstor biva prebijen u podrumu. Ili ono da se na svakom toboganu desilo da je neko ostavio žilet zariven u plastiku, pa se neko drugi sav isekao… Druga vrsta priča koje se prepričavaju sa ubeđenjem da su istinite, bave se konkretnim ljudima, sa imenom i prezimenom. Tu se mešaju pozitivne i negativne istorijske ličnosti, dodaju se detalji ili se oduzima i ono što bi razumom moglo biti potvrđeno kao autentično. Kao ono kad fudbaler Crvene Zvezde Šekularac čisti cipele najvećom novčanicom u SFRJ. Ili kad je Šešelj doktorirao, pa ga Tito  primio rečima “čestitam doktore”, a on navodno odgovorio “hvala, majstore”. Odabrao sam dve priče za ovu kolumnu, ne zato što verujem da su se i desile (više verujem u suprotno), već stoga što imaju nekakvu pripovedačku celinu.

Đe rano?

Prva priča tiče se izvesnog profesora sa pravnog fakulteta, inače Crnogorca na privremenom boravku u Novom Beogradu.
“Svakog jutra pre odlaska na posao, profesor  je odlazio u istu kafanu, negde u komšiliku. Sve konobarice su znale da čim ga vide, odmah treba da donesu komplet: tursku kafu, lozovaču i običnu vodu. Međutim, zaposlila se nova devojka, kojoj je to bio prvi radni dan. Profesor uđe i sedne na svoje mesto. Niko ne dolazi, niti išta donosi.
- Kavu – kaže posle nekog vremena.
- Espreso ili tursku?
- Ja ekspres čoek nikad nijesam bio – mrzovoljno odbrusi profesor.
- Hoćete li kiselu vodu uz kafu – nastavlja konobarica da ga muči.
- Da je valjala, ne bi se ukišeljela – odgovara joj profesor očajnički.
Konobarica dolazi i donosi mu naručeno.
- A đe mi je loza – čudi se ovaj.
- Da nije malo rano za lozu – kaže devojka, sada i ona iznervirana.
- Đe rano? – pita profesor. – U Nikšić povraćaju!”

Prase Joce pandura

Jednom prilikom sam sa bratom od strica po najvećoj vrućini farbao čamac koji je upravo stigao iz fabrike. Naravno, on ga je postavio svega nekoliko metara od debele hladovine velike lipe. Posle nekog vremena, plava boja za čamac počela je da se od letnjeg sunca preliva u razne nijanse, od žute do crvene, pa smo zaključili da je vreme da se sklonimo na splav priljubljen uz obalu Save. Na splavu svega dva – tri gosta, svi kunjaju na jakom suncu. Debeli gazda se mota oko improvizovane peći: u sredini velikog bureta postavljeno je manje bure, koje opet, po svojoj sredini ima metalne police na koje se stavlja pleh sa pečenjem ili testom, a ispod nje posudu sa vodom. Ispod velikog bureta nalazi se zavareno ložište. Oba bureta imaju svoje poklopce, a veliko ima i mali odžak. Gazda donosi krompirušu i stavlja je u malo bure, a zatim zatvara vrata. Pali vatru od suvih bukovih drva i kaže: peče se na vrelom vazduhu, a ovde, na odžak, izlazi višak gasova. Za pola sata vadi gotovu pitu sa biberom i deli gostima, besplatno. Tada sam prvi put jeo krompirušu i čini mi se da je bila i najbolja. Tu sam čuo anegdotu o Momi Kaporu i njegovom gostu iz Amerike, koja se mirne duše može uvrstiti u ove izmišljene priče.
„Imao Momo Kapor gosta iz Amerike. I da se pokaže, dovede ga  jednog popodneva na riblju čorbu. Amerikanac se oduševio čorbom, jer kod njih je sve plastično i bezukusno. Zove kuvara, čestita mu – traži recept, svi mu nešto pričaju, a on zapisuje u blokče. Kaže mu Momo Kapor: ako voliš riblju čorbu, sutra ujutru te vodim da probaš pravu riblju čorbu, po pravom srpskom receptu, sve sto posto prirodno. Ustanu oni u pet ujutru, bilo je veliko društvo, i pravo na Savu. Tu nađu neke alase i od njih kupe pet vrsta još žive ribe. Amerikanac gleda, beleži. Lože vatru, dinstaju luk, dodaju povrće. Zatim uzimaju drugi kotlić, zahvataju vodu iz Save i kuvaju onu ribu. Onda dodaju začine od specijalne paprike iz Vojvodine, a Amerikanac zapisuje adresu i telefon proizvođača koji jedini u svetu pravi ovo blago. Kad se sjedine kotlići, nema više mešanja, samo drmaš malo ušice kotlića – objašnjavaju mu. Amerikanac sve zapisuje! To se kuva tako pet sati i ne smeš ništa da jedeš, samo piješ šljivovicu da otvoriš apetit… Raspiruješ vatru vrbovim štapićem, ne sme da se razgori, već da baca ravnomerno ključ svakih deset sekundi. I na kraju, pošto si ostavio nekoliko živih cerglana, ubaciš i njih da prirodno promešaju čorbu svojim batrganjem, dok se živi ne skuvaju, a to jelu daje glavnu aromu… Amerikanac ne može da veruje: pa ovo nema nigde, kaže, preseliću se u Srbiju! Hoćeš, hoćeš, to svi kažu… I kad je bilo sve gotovo, posle toliko muke, Momo uzme onaj kotlić, dođe do obale i sve prospe u Savu! Jebeš riblju čorbu, kaže on, Joca Pandur ispek’o prase, idemo svi na klopu! A onaj Amerikanac se izbezumio: šta? kako?“ (pripovedač više puta ponavlja dve – tri poslednje rečenice, dok se svi gromoglasno smeju).
Primetni su detalji kojima se priča želi učiniti autentičnom. Odmah zatim sam čuo i varijantu br. 2 ove priče, tipičnu za gučansku mitologiju. Ona počinje pitanjem, koje je ujedno i naslov: kako se sprema srpska hobotnica?
“Kupi se jedna smrznuta hobotnica od kilo – kilo i po. Iznad kuće potpali se kotlić, u koga se nalije voda do polovine. Onda se u ključalu vodu sipa što raznovrsnije povrće – šargarepa, krompir, paprika, celer  – i stavi se očišćena hobotnica. To se krčka pet sati. Istovremeno, ispod kuće se stavi prase da se peče. Kad prase bude pečeno, čorba iz kotlića se prospe, a ona hobotnica se podeli na komade i da mačkama, da nam ne smetaju dok jedemo prasetinu…” (salve smeha i odobravanja, a pripovedač kraj priče ponavlja više puta).

Priče iza ugla

Dodao bih da su ovakve priče, koje se mogu čuti iza nekog gradskog ugla, obično usmerene ka zabavi. Ima, međutim još neverovatnijih, pa se morate zapitati ko ih i kako proizvodi i kako pored te očigledne netačnosti uspevaju da se prošire. Da li ste čuli da pravi Tito nije imao tri prsta i da nikada nije radio u Goši, da je Hitler ranjen pod Kosmajem, pa zbog toga napao Jugoslaviju, da je Čedomir Jovanović iz LDP ustvari romske nacionalnosti i to baš iz Mladenovca, poznaje ga ujak Pere Mikinog, da su Belamija su pojeli lavovi u Africi… I u koje se i pored očigledne netačnosti veruje toliko da ponavljanje nikada, baš nikada ne dosadi. A to je samo zato što postoji neka mala verovatnoća da te priče mogu biti tačne, pa makar se ona ogledala upravo u toj svojoj teoretskoj šansi. Kao što kažu pravnici: sve što nije izričito zabranjeno – dozvoljeno je!

петак, 30. новембар 2012.

Tetin mož iz Jagodine

(kolumna objavljena na internetni strani Konkurs Regiona)

Do zdaj sem se v svojih kolumnah ukvarjal z vprašanji, ki nas pripeljejo do tem, o čem pisati, zakaj pisati in kako pisati. Pravzaprav bi se lahko vprašali: o čem pripovedovati ? To je, med drugim, pomembna tema , vezana na odraščanje. Vsaj v Srbiji. Poleti se pri nas malo dela. Mladi ljudje se umaknejo pred svojo družino, sosedi in prijatelji, ki jim zmeraj vsiljujejo nekakšne neutemeljene zahteve; nekakšne zvijače, zategovanje in utesnjevanja, prav tako so zvezanih rok in onemogočenega duha – kakor ima kdo pri tem sreče… Takšen poletni odmor v družbenih odnosih mladi uporabijo za pripravo za jesensko inicijacijo, kateri je ne mogoče pobegniti, ker se odvija na preveč skrčenem prostoru. V red odraslih se vpelje tiste, ki niso imeli te sreče, da bi bili vpeljani, kakor nekdaj mladi v JNA oziroma inicijacija v tej varijanti. Inicijacija, mimogrede, pri nas ni konkretno delo, test trdnosti in vzdržljivosti mladega moškega, kakor bi to potekalo pri nekem nerazvitem afriškem plemenu, temveč je inicijacija filozofska kategorija, prej neko iskazovanje domišljavosti, v kateri mlad človek pokaže svojo sposobnost, da v bližnji prihodnosti premaguje nasprotnike v borbi za dobiček oziroma da bodoči ženi pokaže, da je sposoben dobivati v stavnici. Glede na to mora biti pripravljen na intelektualno, mentalno preverjanje. Konkretno – v Srbiji, da bi odrastel, se mora mladenič znajti v polemiki. Kot v Stari Grčiji ? Skoraj tako. Ker prerokba pravi, da se bo na zborih v Srbiji obvezno na vsakih pol ure razpravljalo o treh velikih temah:

1. Vzreji svinj
2. Plinovodstvu
3. Izolaciji

No, tako poteka inicijacija, ki se odvija na slavi, srbskem prazniku hišnega zavetnika v Šumadiji:

Najpoprej, če ste mlad človek, se zavedajte svojega položaja. V obravnavo vzemite vse okoliščine. Če ste že prišli, se ne utesnjujte. Gromko in vedro vzkliknite: » Srečna slava domačin ! Vsi, ki so naslavi mislijo predvsem nase , vendar budno motrijo na vsak vaš korak. Potem, vstanite, ko majhni otroci strežejo s posladkom in se prekrižajte, ko jemljete žito in vino. Kava ni obvezna, toda kasijevača, marelično žganje, ki ga ponuja domačin, je obvezna. Sprejeti ste v družbo in ostali gosti se bodo sprostili v vaši prisotnosti. Kaj sedaj ?

E, pa – takole: gladko zavrnite ponudbo, da se usedete na čelno stran mize. To mesto je rezervirano za starejše ljudi in pomembne titule v družini.

Prepričani ste lahko: vsak gost na slavi ima eno izmed treh velikih tem srbskega naroda neprestano v glavi ! In on s težko muko išče način, da prične razgovor o njih, oziroma, da napelje nekoga izmed sogovornikov v pogovor, ki se prav tako na isti način znoji, da bi prvi pričel konverzacijo.

Vi samo sedite, počasi pijete kasijevačo, marelično žganje, ki jo je domačin prav posebej hranil za toslavo, ne pozabite na meze, lepo pripravljen prigrizek( meze-perzijska beseda v srbščini op.prev) in opazujte teču, tetinega moža iz Jagodine, ki si s serveto briše čelo, ki kar sije, kakor da bi bilo namazano z oljem. Sedi dve mesti stran od čelne strani mize in kar nekajkrat poskuša nekaj povedati, usta so skoraj pripravljena na to, da povedo misel, ki jo je mislil doma, potem na vlaku, v taksiju, ampak, kakor da bi si tik pred zdajci premislil. In ravno ga je soproga, sestra od ujca, materinega brata, stisnila za mišico, ko je videla v kakšnih mukah je, ravno je tiho, kašljajoč, izčrkoval samo en stavek: »Mislil sem….« In to, ko je izletel domačin z zdravico in se je dvignil hrup, v kateri so te skromne besede brez sledu izginile…

A vi ga ne bi opazili, če vam o njem ne bi pripovedoval, mar ne ? Ne bi vedeli za vzporedno stvarnost, v kateri vaš plešasti tetin mož obstaja. Mislili bi, da je to samo nekakšen tetek iz Jagodine, ki vas je v šali ščipal za rit, ko ste bili majhni. Vi gledate na uro. Pet minut gre in ste postreženi, deset minut dokler ne popijete prvega žganja in še pet dokler ne izpraznite drugega. In vi ste živčni – še deset minut in prerokba se ne bo uresničila. Ne pozabite: zgodovina ne prične z vami, smrkavim dečkom. Sedeli so na takšni slavi že pred vami. V bokalih se je vino nosilo iz kleti in tisti, ki ga je prinesel, ni dohajal, saj je bil prethodni bokal takoj izpraznjen. In govorilo se je o temah že prej in to preden ste vi prišli na slavo. Ampak, preden je nekdo govoril o temi, denimo sedem minut, preden ste vstopili v sobo, to pomeni, da je preostalo samo tri minute, da se prerokba izpolni in potem, če se to zgodi… Ne, zmajujete z glavo, odganjajoč to heretično misel, navsezadnje se to še ni zgodilo.

Sedaj vzamete v roke serveto in si obrišete čelo, saj vam znoj kaplja s čela. Od močnega žganja morebiti, ampak to se ne priznava, temveč glasno, kakor sem vas učil – porečete: »danes je res vroče…« Pogledi gostov se obrnejo k vam. Vznemirjeni ste, potem vidite toplino in hvaležnost v teh pogledih: če nihče ni smel, vi ste povedali ! Še nekaj sekund vam ni jasno, kaj se je pripetilo, potem pa z vrha mize, boter daje priznanje vašemu polemičnemu umevanju: » saj sem mu( domačinu- pripomba avtorja) rekel, da izolira.« Pogledate na uro – minuta do izteka roka- tradicija, čast in ugled srbske slave je rešena.

Sprejmete žganje, ki vam ga domačin ponuja od srca, njegove simpatije proti vam rastejo. Vaš stavek se transformira v žolčno razpravo:

-Izolacija je zakon! Prihranek seže do sedemdesetih procentov!
-Saj ni mogoče!?!
-Kako da ne ! Kako da ne!
-Nemci polagajo dvajset centimetrov stiropora!
-E!?
In plaz gre sam od sebe, dela krogle, ki postajajo vse večje, trenutek udarca se približuje…
-Izolacija ne bo zdržala, če nimaš plina!
-Kdo to pravi? Šele potem ona vzdrži!
-Pa, vsi ne napeljejo plina!
-In kaj ti velja plin, če ga Rusi ne priporočajo ? A ti imaš majhnega otroka!
-Dajte , ljudje, ko pride zima, je najpomembnejše, da se opašeš, ogradiš…
-Tako je! Da si le živ in zdrav!
-Dokler imamo žganja in meso…
-Ste slišali, da se je svinjska rasa prvakinja vrnila ?
- Zlodeja, vrnila se je ! Njeno meso nima holesterola!
-Brez holesterola je tudi puranje meso !
-Srbija je najbolj zdrava dežela na planetu!
-Živeli! Živeli!

Otrok v vas se je potegnil do neslutenih višin. In nehote, od smrkavca ste postali moški. Sprejeti ste v družbo in to vam prija. Preveč so v vas ljudje videli le anarhista in protestnika… Niste hoteli, ali skalilo se vam je hotenje, da bi plešastemu tetinemu možu dejali, kako se je maratonsko pripravljal na svojih pet minut slave, kakor je vedeževalsko prerokoval Andy Warhol pred štiridesetimi leti.

Slava gre dalje s svojim tokom : naliva se pijača, kombinacija tort in piva, preste in medenjaki, loj in brizganci, pećenje, jedila z rešetkastega ražnja in hudi hren. Ali ste vedeli, da se človek ne opije, če je samo loj, ne glede koliko je spil. In kadar stari boemi pijejo vino, ne jedo kislega zelja… Da se koktel pivo in sprajt imenuje radler ? Da so znamenitega raziskovalca Belamija v Afriki pojedli levi ? In vaša kasijevača, marelično žganje, je vse boljša in trdnejša, kakor vaša drža odraslega človeka. Zazibani v to pozicijo, veselo gubate čelo in motrite čelno stran mize in si domišljate o svojem uglednem položaju, ki ga ne zaseda kdorkoli; še posebej ne pijanca, ki se že ure, za začelni strani mize, pogovarjata eno in isto:

-E, jutri bom kupil televizor…
-Daj, žri drek !

In samo zaradi vaje, da se prepričate, če magija deluje, v trenutku, ko so izčrpane vse teme za pogovor in ko postane tišina za mizo neprijetna, porečete:

-Srbsko državljanstvo je dobilo preko petdeset tisoč Kitajcev…
Skrivaj vključite štoparko. Pol ure se pričenja: zdaj !

Iz srbščine prevedel P. V.

понедељак, 15. октобар 2012.

они су били песници још тад

имали су стил и форму
истесану реченицу
испечен занат
излазиле им збирке
још док сам са шлепера
у луци београд
доле иза дунав станице
истоварао брашно из белорусије
то и парафин у ринфузу
јебем ти
они су били песници
радили су оно што иначе
песници раде
ишли заједно у биоскоп
полемисали о животу
увлачили се домаћицама
у кухиње и гаће
а ја празнио камионе
са момцима истесаним од брега
што од врата кидају главе
ако очи случајно пошаљеш
међу сифоне њиховим драганама
знате их
то су они курчевити у леђа
који почињу да плачу
негде код двадесете тоне
не слушају их руке
бајо
не треба ту снага
не помаже дизање тегова
него гаде
шамарај те џакове
слажи на палете
или никад песник од тебе
ионако ниси
ни за курац
још један
па још један
двадесет комада до тоне
сваки педесет кила
боље то него кашика
са усијаном лавом у ливници
она има шездесет
онда стиже још један
почиње ново бројање
нема краја иако је десет увече
а ти почео јутрос у шест
ради још
чекају камиони на царини
телефон звони сто пута на дан
и сто пута твој шеф каже
звонило ти дабогда у капели
ово је последњи за данас
па се јави и клима главом
док стоји мирно и говори
да да да
да се чује како добро јебу
а говнар поред тебе
жали се да има брух
не може више
ти пакујеш и његов део
радничка солидарност
ломи се кичма
мозак даје команду
месо на рукама се не помера
али ти ипак радиш
истовариш и то
а он те сутра оцинкари код шефа
што си ономад закаснио
десет минута
белоруско брашно у луци београд
то је била поезија

суботом увече шљокаш
са себи сличним
после петог заборављaш ко си
слажеш причу некој гадури
да радиш у шпедицији
она ти не верује
нормално
и ти се питаш
да ли ићи даље
у јефтиније кафане
ближе прузи
где севају ножеви
и смрде пољски клозети
док песници полемишу
о политици и љубави
у клубовима специјалне намене
они се неће пробудити у недељу
у колима циганске черге
на зрењанинском путу
у крилу калаштуре
којој је тешко одредити године
која се опет сели негде
ближе бакру и месингу
курвању и гатању
или тек онако
а теби се то лако може десити
али не бежиш
ако је то живот
то и живиш
они не повраћају
пошто су заборавили да једу
док су мешали пиво и жестину
(кад убациш чашицу с вињаком
у криглу пива
то се зове подморница)
поносни су то ликови
и
ако је оно што пишу поезија
ово то сигурно није

среда, 03. октобар 2012.

u sinđeliću

radi noć u sinđeliću
od deset do šest
pere sudove
riba podove
prosipa kante
ima neku fleku
na jednom oku
na drugo razroko
gleda ono dete i muža

slobodna je
ponedeljkom
gazdi se čini
da je tako najbolje
beči se
bila na odmoru
dve iljade devete
a koja je ovo godina
muca
kao da žvaće reči
hoće da lane
a ne da joj se
priča nešto kao
jebem li mu
majke mu ga
on će meni
i sve tako
reži

mladi ne podnose rad
kaže
bila jedna pre mesec dana
na zameni
nije izdržala
pakao nove godine
sto hiljada tanjira
šerpe po hodnicima
pečenje u želucu
povraćku u pisoarima
zlo u očima 
kurve u duši

a jedna njena
ispisnica
pravi pljeskavice
na slaviji
isto noću
od osamdeset sedme
smrdi na dim
samo ćuti
ne progovara
ima već 59
i robija do jutra
i ona može
a mlađe ne mogu
nemaju kad
a što i da imaju
upisuju im abortuse
u radne knjižice
umesto staža

još samo godinu
da izdrže
veli
posle će biti lakše
ako budu znale
šta će sa sobom

понедељак, 24. септембар 2012.

Сликар

погинуо матори
онај сликар
што му атеље
гледа на гробље
улетео стојадином
у маказе камионима
негде код плане

да не верујеш
кажи
а смејао се кад је тозици
умро ћале

требали смо и њега
као ону педерчину
што се одселио
кад смо му закуцали
мртву мачку на врата
и кад га је посетило нас двадесет
са батеријским лампама
јел се сећаш
звали смо га сузана
сузана пешко
добро смо га искарали

да
а сликар
покојни
причали неки са гробља
добацивао нарикачи
буди креативна жено
не троши сузе
ако се повампири
све је узалуд

сине
тај је луђи и од нас
кад је миленце
стигао с ратишта
носили га са ногама напред
гледао нас кроз прозор
рекао
није требао да умре
на леп дан
кад је киша
тад је право време
за сахране

а јесте ли били скоро на гробљу
проширило се опасно
купили комуналци ливаду
од пере јовиног
тамо где је некад био кукуруз
где смо играли
лопова и жандара
појело је скоро целу
сине
ал се овде трули

ма
није ни матори био лош
звао хитну
кад је требало испирање
онда кад се тикица
напио скоро до смрти
поклонио слику кафани
рекао да је о нама
момцима из краја

знам
она тамносива
све неке крстаче
јебем ли га
а испод пише
кога јебаше
јебаше
кога оставише
оставише
на њиви

недеља, 16. септембар 2012.

Oдакле је све почело

песма је награђена Првом наградом на конкурсу Улазница 2012

прво
почео да пуши кришом
бежао од куће на гробље
другови му доносили карабатаке
слушали приче од гробара
како се у костурници
сваке ноћи коцкају робијаши
завршио неку усрану школу
за глодача
шлосера
или тако нешто
дај шта даш
само да није заваривач

онда му стигао коверат
отаџбина те зове
и он отишао
нормално
ко би спрао љагу с фамилије
тамо га из неготинске
пребаце у војну крајину
учио неког црнца да пуца
из противавионског тешког
гледао колоне
како из задра
беже на острва
пио црно вино
на сунцу
падао у несвест
скоро сваки пут
јако сунце
јако вино
свака част
усташе

него
вратио се
није имао још ни двадесет
а имао ноћне море
кад га питају
јеси ли кога
тамо
неког усташу
он ћути
склања поглед
углавном
тешко се присећао

након тога
запослили га у фабрици
стриц отишао у пензију
а он ускочио
одливао неке јебене цеви
додавао глину у машину
за двеста дојчмарака месечно
машина му ухватила руку
изломила на три места
једва је спасли на рамену
добио отказ
као није гледао у пресу
ко би бре плаћао те нервозне
вијетнамце

посла нема
отишао у грчку
брао поморанџе
маслине му биле ситне
није прешао хиљаду километара
да би брао туђе шљиве
потукао се с украјинцем
газда позвао полицију
депортовали га у србију
а србија мочвара
трулеж
топе се говна у устима
нашао везу
прешао границу
ђевђелија евзони
курац палац
ето ти га на криту
у глинари
мекша грчка глина
од српске
кад су тражили неке шиптаре
ухапсе и њега
опет у србију
шутнули га у дупе на граници
да се више не враћа
који ће им

зајмио
имао пара од глинаре
нису му враћали
још га били ко мајмуна
шверцовао јаја са хомоља
рибу из бара
бензин из румуније
слабо брајко
узимали му робу
био тврд на подмазивање
кад не иде не иде

после се смирио  
нашао неку
закевила
родила му жгебе
девојчицу
отишли на село да живе
гајили козе
коза сиротињска животиња
само је пустиш да брсти
госпођа се шврћкала са шеширићем
међу бунарима

али
има зајеб
увек има неки зајеб
није слушао кад су му причали
да је мала начета
нешто јој кврцнуло у глави
кад је била клинка
пила неке лекове
дете спало на њега
опет морао у фабрику
изливао етисоне
не мош се дише
буразеру
ту се у тридесетој иде у инвалидску
горе него цеви и поморанџе
заједно

е
а ни то
отишо слоба
фабрику купиле усташе
смањиле му плату
а он таман открио хероин
извучеш црту
па на машину
боли те за плату
и за тепихе
и за машине
и за дете
и за усташе
или то
или ракија са сељацима
трећег нема

нервирао се
ко би рекао да ће усташе да дођу
боље да смо их побили
онда код задра
не би нам куповали фабрике
нашао старе чарапе
направио као бомбу
заврљачио на састанак управе
сине
да видиш како залежу
атомски с лева
нормално
добио отказ

жена му
одлепила начисто
отишла у болницу
а он се ухватио с неким циганима
дилерима
алкицама
долазило социјално
ко чува ово дете
питају

једном
док се играо са ћерком
узео црту
преко неких руских блокатора
јаких ко земља
стало му срце
дете није знало
мислило да спава
играло се с њим
таквим
док их нису нашли

иронија
јел се тако каже
батице
једино слободно место било је
уз гроб металског радника партизана
где смо се крили да пушимо
и одакле је све почело

четвртак, 30. август 2012.

Вишња објављена у Нину

У недељнику Нин, бр. 3218, објављена је прича Вишња.
http://www.nin.co.rs/