Priče iza ugla

Urbane legende su iste u svim gradovima neke zemlje. Poznata je priča o vodoinstalateru koji dolazi u stanicu policije da popravi nekakve cevi, gde komandir stanice kaže – vodi ga dole – zaboravljajući da je to ustvari šifra za premlaćivanje, pa nesrećni majstor biva prebijen u podrumu. Ili ono da se na svakom toboganu desilo da je neko ostavio žilet zariven u plastiku, pa se neko drugi sav isekao… Druga vrsta priča koje se prepričavaju sa ubeđenjem da su istinite, bave se konkretnim ljudima, sa imenom i prezimenom. Tu se mešaju pozitivne i negativne istorijske ličnosti, dodaju se detalji ili se oduzima i ono što bi razumom moglo biti potvrđeno kao autentično. Kao ono kad fudbaler Crvene Zvezde Šekularac čisti cipele najvećom novčanicom u SFRJ. Ili kad je Šešelj doktorirao, pa ga Tito  primio rečima “čestitam doktore”, a on navodno odgovorio “hvala, majstore”. Odabrao sam dve priče za ovu kolumnu, ne zato što verujem da su se i desile (više verujem u suprotno), već stoga što imaju nekakvu pripovedačku celinu.

Đe rano?

Prva priča tiče se izvesnog profesora sa pravnog fakulteta, inače Crnogorca na privremenom boravku u Novom Beogradu.

“Svakog jutra pre odlaska na posao, profesor  je odlazio u istu kafanu, negde u komšiliku. Sve konobarice su znale da čim ga vide, odmah treba da donesu komplet: tursku kafu, lozovaču i običnu vodu. Međutim, zaposlila se nova devojka, kojoj je to bio prvi radni dan. Profesor uđe i sedne na svoje mesto. Niko ne dolazi, niti išta donosi.

- Kavu – kaže posle nekog vremena.
- Espreso ili tursku?
- Ja ekspres čoek nikad nijesam bio – mrzovoljno odbrusi profesor.
- Hoćete li kiselu vodu uz kafu – nastavlja konobarica da ga muči.
- Da je valjala, ne bi se ukišeljela – odgovara joj profesor očajnički.

Konobarica dolazi i donosi mu naručeno.

- A đe mi je loza – čudi se ovaj.
- Da nije malo rano za lozu – kaže devojka, sada i ona iznervirana.
- Đe rano? – pita profesor. – U Nikšić povraćaju!”

Prase Joce pandura

Jednom prilikom sam sa bratom od strica po najvećoj vrućini farbao čamac koji je upravo stigao iz fabrike. Naravno, on ga je postavio svega nekoliko metara od debele hladovine velike lipe. Posle nekog vremena, plava boja za čamac počela je da se od letnjeg sunca preliva u razne nijanse, od žute do crvene, pa smo zaključili da je vreme da se sklonimo na splav priljubljen uz obalu Save. Na splavu svega dva – tri gosta, svi kunjaju na jakom suncu. Debeli gazda se mota oko improvizovane peći: u sredini velikog bureta postavljeno je manje bure, koje opet, po svojoj sredini ima metalne police na koje se stavlja pleh sa pečenjem ili testom, a ispod nje posudu sa vodom. Ispod velikog bureta nalazi se zavareno ložište. Oba bureta imaju svoje poklopce, a veliko ima i mali odžak. Gazda donosi krompirušu i stavlja je u malo bure, a zatim zatvara vrata. Pali vatru od suvih bukovih drva i kaže: peče se na vrelom vazduhu, a ovde, na odžak, izlazi višak gasova. Za pola sata vadi gotovu pitu sa biberom i deli gostima, besplatno. Tada sam prvi put jeo krompirušu i čini mi se da je bila i najbolja. Tu sam čuo anegdotu o Momi Kaporu i njegovom gostu iz Amerike, koja se mirne duše može uvrstiti u ove izmišljene priče.

„Imao Momo Kapor gosta iz Amerike. I da se pokaže, dovede ga  jednog popodneva na riblju čorbu. Amerikanac se oduševio čorbom, jer kod njih je sve plastično i bezukusno. Zove kuvara, čestita mu – traži recept, svi mu nešto pričaju, a on zapisuje u blokče. Kaže mu Momo Kapor: ako voliš riblju čorbu, sutra ujutru te vodim da probaš pravu riblju čorbu, po pravom srpskom receptu, sve sto posto prirodno. Ustanu oni u pet ujutru, bilo je veliko društvo, i pravo na Savu. Tu nađu neke alase i od njih kupe pet vrsta još žive ribe. Amerikanac gleda, beleži. Lože vatru, dinstaju luk, dodaju povrće. Zatim uzimaju drugi kotlić, zahvataju vodu iz Save i kuvaju onu ribu. Onda dodaju začine od specijalne paprike iz Vojvodine, a Amerikanac zapisuje adresu i telefon proizvođača koji jedini u svetu pravi ovo blago. Kad se sjedine kotlići, nema više mešanja, samo drmaš malo ušice kotlića – objašnjavaju mu. Amerikanac sve zapisuje! To se kuva tako pet sati i ne smeš ništa da jedeš, samo piješ šljivovicu da otvoriš apetit… Raspiruješ vatru vrbovim štapićem, ne sme da se razgori, već da baca ravnomerno ključ svakih deset sekundi. I na kraju, pošto si ostavio nekoliko živih cerglana, ubaciš i njih da prirodno promešaju čorbu svojim batrganjem, dok se živi ne skuvaju, a to jelu daje glavnu aromu… Amerikanac ne može da veruje: pa ovo nema nigde, kaže, preseliću se u Srbiju! Hoćeš, hoćeš, to svi kažu… I kad je bilo sve gotovo, posle toliko muke, Momo uzme onaj kotlić, dođe do obale i sve prospe u Savu! Jebeš riblju čorbu, kaže on, Joca Pandur ispek’o prase, idemo svi na klopu! A onaj Amerikanac se izbezumio: šta? kako?“ (pripovedač više puta ponavlja dve – tri poslednje rečenice, dok se svi gromoglasno smeju).

Primetni su detalji kojima se priča želi učiniti autentičnom. Odmah zatim sam čuo i varijantu br. 2 ove priče, tipičnu za gučansku mitologiju. Ona počinje pitanjem, koje je ujedno i naslov: kako se sprema srpska hobotnica?

“Kupi se jedna smrznuta hobotnica od kilo – kilo i po. Iznad kuće potpali se kotlić, u koga se nalije voda do polovine. Onda se u ključalu vodu sipa što raznovrsnije povrće – šargarepa, krompir, paprika, celer  – i stavi se očišćena hobotnica. To se krčka pet sati. Istovremeno, ispod kuće se stavi prase da se peče. Kad prase bude pečeno, čorba iz kotlića se prospe, a ona hobotnica se podeli na komade i da mačkama, da nam ne smetaju dok jedemo prasetinu…” (salve smeha i odobravanja, a pripovedač kraj priče ponavlja više puta).

Priče iza ugla

Dodao bih da su ovakve priče, koje se mogu čuti iza nekog gradskog ugla, obično usmerene ka zabavi. Ima, međutim još neverovatnijih, pa se morate zapitati ko ih i kako proizvodi i kako pored te očigledne netačnosti uspevaju da se prošire. Da li ste čuli da pravi Tito nije imao tri prsta i da nikada nije radio u Goši, da je Hitler ranjen pod Kosmajem, pa zbog toga napao Jugoslaviju, da je Čedomir Jovanović iz LDP ustvari romske nacionalnosti i to baš iz Mladenovca, poznaje ga ujak Pere Mikinog, da su Belamija su pojeli lavovi u Africi… I u koje se i pored očigledne netačnosti veruje toliko da ponavljanje nikada, baš nikada ne dosadi. A to je samo zato što postoji neka mala verovatnoća da te priče mogu biti tačne, pa makar se ona ogledala upravo u toj svojoj teoretskoj šansi. Kao što kažu pravnici: sve što nije izričito zabranjeno – dozvoljeno je!