Дневник

прича је објављена у зборнику Црте и резе 2


ЈАНУАР 2009.

31. 1. 2009.

Данас опет имам старе дилеме. Да ли да наставим да пишем, или да се не бавим више тиме? Да ли то што напишем нешто вреди? Очајнички ми треба критичко мишљење. Да ли се узалудно одричем лакшег и веселијег живота?

Рођендан ми је. Тридесет пети.

Гледао касно увече Сталкер од Тарковског. Филм даје нову ноту књизи по којој је снимљен - Пикник крај пута, браће Стругацки. Да се слепо држи приче и контекста, вероватно би био досадан.

ФЕБРУАР 2009.

1. 2. 2009.

Завршио сам приповетку о оцу који поткрада синове, јер не може да поднесе њихов успех. Задовољан сам причом.

Рођендан мом брату. Тридесети.

На рођендану био и наш рођак који ми је изнео неочекивани проблем. Човек је геј! Замолио ме да му помогнем да тај проблем изнесе у јавност, да га саопшти породици. Не знам зашто је баш мене изабрао. Наравно, саветовао сам му да то не чини, да неће наићи на одобравање.

У ствари, баш ме је изненадио.

„Кад си то приметио“, питао сам га.

„Одувек знам. Само, нисам смео да то и признам себи. А сада и другима“, одговорио је.

„А оне силне жене којима си се хвалио? Јесу ли биле стварне? Аман, шта ће твоја жена да каже? Јеси ли јој рекао?“

Одмахуо је главом.

„Наравно, наравно. Нису биле никакав параван, ако на то мислиш...“

„И шта сад, имаш... дечка?“

„Ма не, не још. Нисам још био у тим водама. Засада, то само желим. И хоћу да то поделим са свима“, одговорио је резигнирано.

Обећао сам му подршку, и личну и јавну.

2. 2. 2009.

Сањао сам тешке снове, као и увек после пића.

Лице из сна ми прети: „немој да пишеш те грозоте, или више нећеш писати.“

Да ли је то стварно тако? Да ли је писање ствар естетике? Средине? Не, свакако није. Па ко онда поставља та питања? Ко ми прети?

4. 2. 2009.

У руднику сам. Копам малим пијуком, откидајући делове тврде глине. Мишићи ми пуцају од болова, тело ми је често на ивици исцрпљености. Резултат је никакав – са зидива отпадају мали груменови, у њима нема ничег осим земље. Она је сва исте боје, тврдоће, укуса. Растварам је, мрвим, провлачим кроз сито и успавам да добијем врло мале количине употребљиве руде. Светло са шлема за сада је једино, али и довољно.

Говорим о писању, наравно.

10. 2. 2009.

Поново сам се видео са Вишњом, иако сваког јутра обећавам себи да то више нећу чинити. Поново секс, поново осећај одвратности после њега.

Кад сам с њом, осећам страх од дављења у мору просека и обичног живота. Вишња ме изгледа воли, мада зна да не може да очекује много од мене. У кревету је добра (коначно), али тај осећај просека, тај живот пун уобичајености, то дружење са медиокритетима... Вишња се не дружи са људима њених интересовања, већ са старим и породичним пријатељима. Ту се не може чути нешто посебно и углавном су у питању досадни људи.

Оно што највише иритира је сто пун хране када дођем код ње у стан. Осећам се као кокошка коју треба накљукати. Као машина којај треба бензин да би радила. „Једи, једи...“, читам јој мисли, „а сад дођи у кревет пун снаге“. Ниједно вино не може да спере бљутавост која у устима остаје после тога.

Поново је плакала јер сам после секса ћутао.

11. 2. 2009.

Пробудио ме је телефонски позив некога ко се препознао у ратној причи која је управо изашла у новинама. Зарађујеш на нашој муци, каже. Претио ми је сечењем прстију којима пишем. Диктираћу секретарици одсада, рекао сам. Или у диктафон, ако ми убијеш секретарицу.

Дилема: да је су приче које пишем украдене? Скоро увек, њихова основа је истинит догађај. Суштина, контексти, развој радње су свакако мој производ. Задовољно закључио да треба писати искључиво приче са догађајима који су се одиграли у стварности. Мада, разлике нема: писање сам дефинисао као развијање прича о догађајима који се могу десити, без обзира да ли су се они стварно десили.

Будала ти или улепша или поквари дан.

14. 2. 2009.

Вишња је смислила нову игру. Довешће колегиницу са академије, такође пијанисткињу, пићемо вино и онда ћемо покушати да спавамо сви заједно. Моје вишемесечне муке да од Вишње направим нешто више од лепо грађене лутке која се не претвара да је леш у кревету – изгледа да су уродиле плодом.

17. 2. 2009.

Објавио сам поезију на интернету. Нада у копи/пејст културу. Од сад па до краја вечности, моје речи ће се копирати, преписивати. Нешто сам отргао од заборава. Моји тренуци ће остати запамћени, какви год да су.

Преварио сам смрт, рекао је Буковски. Изгледа да је доста размишљао о смрти. А ко не размишља? Није лош тај његов рецепт: сваки дан отргнеш нешто од ништавила. Осећаш се корисно.

Рођендан мом оцу. Седамдесет први.

За вечером, мој рођак објавио да је геј.

„Драги моји“, почео је благо, „желим да поделим с вама једну муку коју дуго носим у самоћи...“ Завладао је мук.

„Рак...“, чуло се тихо.

„Разводи се...“

„Пеђа је био упознат с тим и није ме осудио. Зато сам, рачунајући да ме и остали исто тако воле, решио да свима кажем. И моја жена то не зна, ово је и њој ново...“

Погледао је у правцу жене, која је на крилима држала њихову ћерку од три године и гледала негде кроз прозор.

„Ја сам геј! Дуго сам сумњао, али сад знам и нећу се више крити!“

Собом се проломио громогласан смех. Неки су се зацењивали, неки су устајали и тапшали га по рамену. Нису му веровали, исмејали су и њега и геј културу. Онда су се дуго бавили тим вицем, изнова и опет изнова се церекајући. Мислим да је то доста лоше прихватио. Иако је до краја вечери глуматао добро расположење, видело се да је разочаран.

Смејао сам се као луд, једино за мене то јесте био виц.

19. 2. 2009.

Гледао Кујубрикову Одисеју и Соларис Тарковског.

Оба филма открила свету нешто ново. Оба филма створила неку нову вредност. То је једини смисао стваралаштва. Материјализација мисли, откривање нових и разоткривање старих светова.

Ако почне бомбардовање, шта понети у шуму: старе пушке и муницију или архиве филмова на дисковима?

21. 2. 2009.

Открио Остера. Човек у мраку.

Данима већ нисам ни реч написао. Једино чиме се занимам јесу белешке у дневнику.

24. 2. 2009.

Открио Сорокина. Тридесета Маринина љубав.

Генијалан роман. Право освежење.

27. 2. 2009.

Вишња је довела колегеницу - Дуњу. Висока, плава, велике сисе, али не оне досадне превелике, кокетан поглед: без мане. Пили смо вино, причали. Међутим, замисао одједном није изгледала баш најбоље. Вишња се збунила. Да ли Дуња зна за Вишњин наум? Ако зна, то не показује. Да ли ја треба нешто да радим? Да започнем тему о томе? Како је ово замислила? Да ли је већ то радила? Како ће то изгледати? Где ће ко бити? Седео сам ту као нека ствар. Уосталом, плашио сам се да уместо једног не буду два леша у кревету, била би то чиста некрофилија. Зашто је Вишња уопште баш мене звала? Осећао сам се глупо, као и увек када су ме други увлачили у своје игре.

Ни једној ни другој имена нису баш одговарала. Нити је Вишња била слаткасто - кисела, нити је Дуња била опора и горка. Мада, Вишњи се јесу скупила уста због ње. Али, сама је крива. Добро, нисам ни ја баш пре-драг.

Испоставило се да Дуња не зна зашто је уствари позвана. А док сам то схватио, Вишња се потпуно изгубила – добила је грчеве у стомаку, пролив, дрхтала је неуротично при најмањем случајном додиру – када нам је додавала пиће, воће, кафу. Није била у стању да пусти плочу на грамофону. Почела је да замуцкује у говору, уплашена. Ни стари рецепт за опуштање – вино – није помагао. Прекидала је реченице, заборављајући о чему је реч. Наравно, реч је, као и увек, била о уметности. Вишњин терен, али овог пута није била у стању да води причу. Осећала се подло због Дуње, видело се.

Дуња је била јако симпатична. Отворена, весела, духовита. Одмах се видело да ћемо се слагати. Чим је мало попила, ухватиле су је сумануте идеје, исто као и мене. Што је више пила, све је била опуштенија и немарнија. Вишња је, међутим, све више тонула у неурозу. Ускоро је била потпуно блокирана тиковима и ограниченим покретима. Дуња више није водила рачуна о пристојности. Смејали смо се, викали, псовали. Заборавили смо на трабуњања о уметности и бацили се на неповезане, спонтане теме. После неког времена били смо разбијени од пића. Вишња је, кроз маглу мојих пијаних очију, изгледала као склупчани црни јазавац са подочњацима. Покушавала је да одржи расположење, али видело се да је изгубљена. За невољу, Дуњи је пало на памет:

„Знате шта волим у овој фази?“

И поче да се скида.

„Вишња, одавно желим да се мазим с тобом. Помози ми да скинем брус“, рекла је Дуња. Изгледа да она уопште није приметила да се са Вишњом нешто дешава.

Вишња је побелела. Лактове је држала на келенима, придржавајући рукама браду. Хтела је да каже нешто, али уместо тога, успела је само да поврати остатке вечере по столу, тепиху, Дуњи, мени.

Пропао је мој једини покушај да спавам са две жене.

Виц поново није био лош, смејао сам се као луд.

МАРТ 2009.

1. 3. 2009.

Клизим по ивици. С једне стране је егзистенција, с друге стваралачки рад, писање. Осећам притисак сиромаштва и сву његову срамоту. Одбио сам понуду да радим. Писао сам цео дан. Прети ми глад. Новац је при крају. Незадоваљан сам собом.

3. 3. 2009.

Потребе за новцем су очигледне и на сваком кораку. Тешком муком, уз грижу савести сам прихватио посао ноћног чувара у фабрици намешаја и истовремено био срећан што га већ нису дали некоме. Добио аванс унапред, који ћу враћати кроз плату.

8. 3. 2009.

Честитао мајци 8. март.

Дани пролазе у спавању, ноћи у раду. Почео сам да планирам трошкове, куповине. Шеф је најавио значајну повишицу, целих четрдесет посто.

Осећам се задовољно.

10. 3. 2009.

Данима нисам писао, али не осећам кајање нити потребу за тим. Чак ми то не изгледа тако лоше. На послу имам времена да размишљам. Не радим ништа, седим и досађујем се по читаву ноћ. Гледам тв. Писање ме је оптерећивало. Ако будем имао о чему, писаћу касније.

Звала је Вишња, извињава се због онога са Дуњом. Тешим је да то није ништа. Понудила се да ми поклони велику количину новца, да не морам да радим и да наставим да пишем.

Видели смо се, спавали. Први пут није одвратно, први пут нисам ћутао.

11. 3. 2009.

Размишљао о породици. Осетио се усамљеним. Можда би било лепо имати некога да расте поред мене.

12. 3. 2009.

Поново сам се видео с Вишњом. Њен свет обичних људи није тако лош. То су добри, поштени људи. Први пут смо се лепо испричали. Нисам пио, нисам вређао никога. Да ли припадам њима?

Вишњу слушам и видим неким другим очима.

13. 3. 2009.

Звала је Дуња, жели да се видимо вечерас. Рекао сам јој да радим и да не могу, предложио неки други дан. Најпре је заћутала – дуже него што би требало – а затим промрмљала поздрав и прекинула везу.

16. 3. 2009.

Размишљам о кредиту, правим спискове за куповину. У банци су рекли да ће ми одобрити кредит чим прва плата буде уплаћена на мој рачун. Правим планове и то ме окупира и узбуђује.

Има ли друге уметности осим уметности реалног и правог живота? Зашто писати о кувању пасуља, зашто га једноставно не кувати! Како писати о раду, ако не радиш?

Шта су стварање, писање, уметност, култура... ако нису тамо где је реални живот? Све осим стварности је њена имитација.

18. 3. 2009.

Позвао сам рођака. Понудио сам му даљу помоћ око његове сексуалне оријентације, али је он рекао да је то била само пролазна епизода, некаква слабост, шта ли већ, те да никоме не помињем о чему смо причали. Наравно, било ми је драго што је са собом решио такву дилему.

Изгледа да све долази на своје место.

21. 3. 2009.

Какав дан. После смрдљиве зиме, када се по глави мотају нелагода и кривица, овај сунчани дан буди наду.

Мајстор вариоц ми је данас поправљао ограду. Црвен од варница и топлоте, у једном тренутку је спустио црну заштитну маску, погледао ме и рекао: „Данас је први дан пролећа“.

Решио сам да се више посветим Вишњи. Ако неко живи ослобођен илузија, то је она. Схватио сам да да ми све више прија њено друштво. Можда ћу се коначно заљубити. Ако већ нисам, јер често мислим о њој.

24. 3. 2009.

Писање, осим дневничких белешки, не долази у обзир.

Сутра увече не радим, свратићу код Вишње ненајављен. Са узбуђењем очекујем добар секс.

25. 3. 2009.

У време вечере изашао сам из куће, сачекао градски аутобус и одвезао се до Вишњине улице. Свратио сам у продавницу, купио вино и чоколаду, а затим у цвећари одабрао велики букет цвећа.

Мириси зиме су полако нестајали, топло вече је их је задовољно мењало.

Дошао сам до стана и куцао. Вишња није отворила, али се чула тиха музика, па сам помислио да је ипак ту. Ушао сам, гурајући букет испред себе.

У трпезарији, у коју се улазило одмах после малог ходника са улаза, никога није било. Само гомила хране, као и увек.

Невероватно. Очекивала ме је. Потпуно сам се разнежио и расплинуо. То је нешто што умем да ценим. Спустио сам вино и чоколаду и са букетом у руци кренуо да је тражим по стану.

Учинило ми се да чујем нешто из спаваће собе. Отворио сам врата и ушао. Наравно, одмах сам изазвао пажњу. Вирио сам иза букета и забезекнуто гледао потпуно голу Вишњу како јаше мог геј – рођака, везаног лисицама за наслон кревета.

Био је то добар виц и сви су се смејали као луди.

31. 3. 2009.

Поново сам у руднику. Или је рудник у мени, кад тако осећам у глави сваки ударац пијука. Не гребем више по површини, силазим дубоко под земљу.

Седим за тастатуром компјутера и куцам. Пишем. Обузима ме одушевљење. Страст за копањем, страст за истраживањем. Желим да се потрошим на ту ствар, да је обухватим са обе руке, стежем, истиснем све што могу, исцрпим се и испразним до краја. То је за мене рад од свог зноја. Стварам нешто. То сам ја.

Не могу више да се сетим да ли се нешто дешавало у данима који су поменути или онима који нису поменути у дневнику. Да није њега, сасвим сигурно би били заборављени.

И ко зна, можда Дуња позове.