Пророк

Сунце је топило смолу и онда се она могла ишчачкати из спојева бетонских плоча поређаних на крову зграде; хладна, била је превише тврда и сувише јако утиснута у храпаве бетонске поре. Лети смо се углавном бавили тим пословима; правили смо куглице од смоле и гађали пролазнике што су се враћали с посла, дуго и бесциљно скитали по ћошковима насеља у коме смо одрастали.
Да би дечак могао да напусти свет игре и слободе, мора их потиснути из себе: онда је спреман за тражење згодних жена које се сунчају по крововима зграда и испитивање значења њихових облих тела; ово служи овоме - нагађали смо чим су сви око нас почели да говоре да смо ушли у пубертет, а оно друго, већ - нечему другом. Ипак, начин да се открију мистериозна значења израза које смо чули у хвалисањима старијих момака који су игнорисали страх ходајући ивицом заштитног зида пресвученог танким зарђалим лимом на крову троспратнице, што се угибао и крцкао им под ногама док су ризиковали смрт и раширених руку балансирали ивицом живота као артисти из циркуса, било је самостално трагање за решењима загонетки које су се у великом броју откривале пред нама.
Нисмо сумњали у сигурност света одраслих, али смо ипак почели да градимо сопствена скровишта. Кров на коме смо се укотвили наткривен је узаним украсним гредама које га обухватају целом дужином, а изнад сваког улаза се завршавају са великим платформама у чијим су пукотинама запушеним маховином и обраслим ниском травом повремено ницале и закржљале брезе. Са греда се у даљини види кућа мог деде, окићена грчким окер црепом који је чини необичном и разликује од уобичајених континенталних двоводних кровова. И сам поглед на то место донео би ми осећај топлине: у старом сеоском креденцу, боје која се не би могла дефинисати ни као плава ни као зелена, мој деда за кога се говорило да никада није одрастао, чувао је ствари неуобичајене за човека његових година; најлепше и најчистије кликере који су се могли наћи у старој Југославији, а који су му стизали са излета и летовања остарелих ратних другова из Сплита, Врњачке бање или Бледа; комплетне колекције албума самолепљивих сличица са светских првенстава у фудбалу; ретке металне макете аутомобила и авиона, као и многе друге бескрајно занимљиве и некорисне ствари. Какве користи имаш од сакупљања тих тричарија, често би му зановетали, услед чега би се он нарогушио и нешто прогунђао. Деда је био страшно љубоморан и посвећен чувању свог блага и нико, па ни унуци, није смео без његовог присуства да приђе креденцу, који је увек био под кључем. Пар пута, наравно, заборавио је да га закључа и претурања по том чудесном извору чине најлепше тренутке мог детињства. Не могу те дане да упоредим ни са чим у животу.
С крова се на самом улазу у насеље види неугледна кућа јединог незапосленог човека у околини, за кога се говорило да намерно храмље у покушају да превари инвалидску комисију и да не постоје болести од којих је тврдио да болује. Говорили су нам да га се клонимо и да ноћу има мистериозне госте чијим посетама нико није знао сврху. Двориште мистериозног човека је било необично као и он: преко ноћи би се појављивала стабла у већ поодмаклом расту којих колико јуче није било на том месту.
Било је то непоновљиво и чудесно време. Шта бих дао за његових неколико секунди, које сам тако олако умео да трошим, мислећи да ће вечно трајати! Да ли бих откривао значења овог света лежећи на нечијој гаражи или се тресао од страха док сам слушао приче страве и ужаса и освртао се одлазећи кући кроз неосветљени улаз или на гробље у поноћ, игноришући гласове у глави и срце које је лудачки лупало, да ли сам слушао тајне које је неко у бескрајном поверењу решио једино мени да повери, давао или примао завете доживотног пријатељства - било је свеједно, све се заједно сложило у једну савршену Рубикову коцку која се не да развући ни поново расклопити. Боје среће су се утисле дубоко у сећање и њихова јачина с годинама не бледи.
Буљави и ја смо били највештији у ходању по гредама на крову. Успевали би да се без застајања за десатак секунди пребацимо са краја на крај, да истовремено осматрамо улаз у насеље са северне стране и да неприметно пратимо кретање на улици што је пузала тик уз жуто-белу зграду.
Буљави би ме позвао када би од сестре сазнао ко се сунча на крову. Тог дана је чуо да ће се на крову појавити Матилда, старија неколико година од нас, око које се распредала готово митолошка паукова мрежа прича о љубави и од које се могло очекивати да се неће стидети да покаже све оно што би друге девојке себично сакривале од клинаца распаљене маште. Њено име изговарало се са страхопоштовањем, па иако никада није виђена са мушкарцем, сматрало се да је искусна у љубави.
Попели смо се на греде са супротне стране од места на коме су се девојке обично сунчале. Била је ужасна врућина и лимови на гредама су били усијани; придржавати се рукама био је ризик који је могао донети опекотине, али смо последњих десетак метара морали да пузимо не направивши ниједан корак који би нас одао. Помисао на Матилду, о којој су већ колале приче да се сунча потпуно гола, учинила је да се претворимо у бешумне индијанске ловце из италијанских стрипова које смо свакодневно гутали. Стигли смо до последње платформе. Осетио сам како ми срце лупа из све снаге. Сачекао сам Буљавог и онда смо, раме уз раме као два најбоља друга, нераскидивог пријатељства, за кога смо руку давали да ће трајати целог живота, пришли ивици платформе и погледали ка тој неутољеној фантазији целог познатог дела света...
Пет - шест жена од неких педесетак година седело је на бетонским кровним плочама и подлактицама на рукама којима су плеле некакве чипкасте столњаке, све до једне придржавале своје беле сисетине које су им падале у крила! Погледао сам Буљавог и видео ужас у његовим очима; брзо сам га повукао ка средини платформе и запушио му уста руком јер се видело да се спремао да крикне. Узјахали смо греде и вратили се на другу страну крова.
- Убићу је, сместила нам је - викао је зајапурени Буљави, а онда смо заједно праснули у смех.
Поново смо се вратили да видимо жене у њиховом гротескном послу: најпре бисмо гледали и слушали њихове опаске о величини груди које им сметају при плетењу, а онда се повлачили дубље на платформу и ту се наизменично зацењивали од смеха и згражавали над призором који је стајао пред нама, отворено и дивље односећи у неповрат идеал лепоте малих груди које смо сматрали готово божанским, што је злокобно наговештавало разарајући ефекат старења...
Безбрижност нам је била у порама, углачана и чиста попут социјалистички топлог, готово телевизијског сунца које ће неколико сати касније заћи на западу и тај призор ће бити довољно упечатљив да се мноштво станара пре вечере окупи на крову, како би са оптимизмом посматрали смирај једног ушушканог и уобичајеног дана.

*

Лежао сам у жбуну испред оронуле дедине гараже са торбом на леђима и немајући више куд, тражио улаз у двориште које је постало неприступачно и туђе. Деде више нема и кућа је продата, а свет очаја наткрио је рупу без дна у којој сам се нашао.
Али, нисам тек тако достео овде. Посао којим се бавио инвалид са угла који нисмо могли да одгонетнемо, а који је у социјализму морао да крије, био је прорицање судбине. Ноћу су код њега долазиле му жене са грбавом децом, а он им је прекрштао шоље са јаком кафом и узимао последњу цркавицу од социјалне помоћи и пензија осталих за убогим мужевима ратницима. Инвалиду су одсекли болесну ногу, а он је наставио да за новац измишља лепшу судбину људима што не знају како да се ослободе терета који носе. Изгледа да га је гангрена још изједала и да је захватила и патрљак што му је остао од ноге.
Причало се да сад једним оком гледа у отисак прста у талогу од кафе, а да друго припада полицији. "Могу да ме ухвате за ова моја јалова муда", рекао је једном и додао: "ја сам последњи комуниста". Није баш све што се распада комунизам, одговорио сам му и знао сам да ме је у том тренутку замрзео.
"Шта би радио да су ти одсекли здраву ногу, да су погрешили", питао је гангренозног пророка један од шверцера. Није се збунио, само је киселим осмехом пратио смех што се орио кафаном. Гегао се на штакама по башти, а онда отишао у озидани клозет и лименом кофом захватио из чучавца; пажљиво је око поврћа у дворишној башти распоредио своје ђубриво. Препознао сам ту кофу: његов покојни отац, када би се деца успела на орах који је доминирао крајем, доносио је ту кофу пуну гована и голим рукама мазао стабло, мислећи да неће моћи да сиђу са дрвета.
Снага државе разбијала се о кариране столњаке и кожна седишта ружних, петоугаоних сепареа кафане која је никла управо преко пута куће инвалидног пророка; на њима су седели шверцери који су повремено долазили и разметали се новцем. "Ми смо по занимању шверцери", говорили су, "продајемо само робу које нема у продавницама". Ствар престижа, шта ли већ. Били су обучени у кожне, лоше скројене јакне увек отворених рајфишлуса и као да су се стапали са ружним сепареима у којима се по цео дан седели. Француска реч, сепаре, говориле су газде кафана, слој који се пео друштвеним степеницама. Негде пред крај социјалистичког доба, појавили су се инспектори које си могао да подмитиш и на државној земљи саградиш шталу која се почела називати кафаном. Сада је то било стечиште шверца - црвене петокраке пресијавале су на науљеним металним кундацима потпуно нових револвера које су, не кријући се више ни од кога, шверцери показивали гостима. "Ладна ти вода", рекао је неко од шверцера замочивши ногу до колена са све ципелом и панталонама у базен једног од људи чију смо слику после гледали међу умрлицама у новинама и та реченица се препричавала као нови косовски завет. Митови налик ономе о Матилдиној лепоти, заувек су прошли.
Буљави је почео да ради за пророка. Најпре је сео за сто испред клозета за којим је прорицао судбину с намером да га исмеје, али када је овај рекао нешто о чему Буљави није ни сањао да ико осим њега може знати, претворио се у курира и следбеника мушке гатаре. Углавном је налазио муштерије за бедну накнаду. Пророк му се поверио: одувек, вели, желим да га забодем оној надменој Матилди - и Буљави се није чудио овој ненаданој обести; време које је долазило, додало је још воде каљузи у којој је ионако било много оних који замућују блато, а готово да нико из њега није правио стазу. Буљави се бацио на задатак да Матилду приволи да пружи његовом новом газди оно што му треба. Био сам убеђен да се то никада неће десити и гадила ми се помисао на монструма који се упиње међу Матилдином лепим ногама... И Буљави ми се гадио. Претворио се у неко сасвим непознато пауколико биће, које пружа свуда своје ружне пипке. Од човека за кога бих дао руку, настала је приказа, авет која би сваки час нестајала и појављивала се из мрака омањег парка који се пружао између зграда. Када бих га питао где иде, само би ме дуго гледао застрашујуће тупим погледом.
Још је једну улогу имао Буљави. Његов газда је играо покер са шверцерима, а Буљавом је посао био да шпијунира карте противника, оде до телефона у другу собу и на пејџер мушаље поруку: "црвени има два краља и две седмице, жути..." Када би се огласило бип-бип, врач би извео застрашујућу представу: колутао би очима стежући амајлију око врата, док би хипнотичким гласом и метанишући главом по кафанском столу изговарао: "имаш два краља, две седмице...
- Имам посао за нас двојицу, - рекао ми је Буљави јуче.
Посматрао сам га. Проћелав са својих двадесетак година, уморног и празног погледа, трућао је о некаквом оружју које треба преузети од поуздане везе и предати шверцерима. Ма, нисам га ни слушао, само сам пристао мислећи да ће се појавити некаква срећа и донети ми ми новац који ће бити доваљан да заувек побегнем из ове јаме. Неколико дана пре тога сазнао сам да је почео да користи хероин. Његова девојка је скочила са крова зграде, вероватно дрогирана. А Буљави, уместо да позове Хитну помоћ, ишао је од врата до врата и тражио од станара да је одвезу у болницу. Уплашени његовим изгледом, редом су му одбијали помоћ, а он им је заузврат палицом излупао кола на паркингу. Наравно, ово му нису опростили, па су га удесили тако да је Хитна помоћ када је коначно дошла одвела и њега и девојку која је неким чудом преживела. А да сам га слушао, схватио бих да је посао обезбедио његов газда, да је све од почетка до краја чиста намештаљка. Када се све око тебе распада, распадаш се и ти. Ко би сачувао памет у тим околностима?
Следеће вечери, Буљави и ја смо кренули ка војном магацину. Осврнуо сам се за Матилдом која је прошла улицом, раменом намерно очешавши Буљавог. Није се променила, зрелост јој је дала ореол некакве богиње плодности, била је пожељнија него икад, али... Гласови који су се вукли за њом чинили су да се магија која се ширила око њеног имена претвори у нескривену и ружну пожуду. Причало се да је на некој прослави позвала све мушкарце да се смењују на њој док остали гледају. "Види, рађа курац!", викао је локални идиот гледајући сцену физичке љубави први пут у животу. Причало се да су је ударали по глави укрућеним мушкостима и да су мастурбирали око ње док се задовољавала некаквом лутком. Још неко је видео Матилду. Гангренозни врач јој је добацивао најогавније гадости које је могао да смисли. Окренула се и намигнула му - свет се опасно заљуљао.
Буљави је био нервозан и говорио је неповезане ствари: како је поштен и частан човек, како је морао да напусти школу, да су га натерали да прода стан и преварили, да је одувек био заљубљен у Матилду и да није он крив што је постала оваква, да јој је поклањао из љубави... Гледао сам га и слушао, а да суноврат у који сам се котрљао нисам примећивао. Скоро да смо били на месту састанка, када се напрасно уплашио.
- Не смем даље, - рекао је, - хајде да се вратимо.
Ја сам, међутим, био решен да обавим посао. Иако су сви моји аларми звонили, знао сам да ћу ићи до краја и покушати да искористим свако зрно наде које је могло да значи одлазак из ове пустоши. Нашао сам се са куриром и покупио торбу пуну револвера, бомби и муниције. Све је ишло глатко. По договору сам кренуо до кафане у којој је требало да ме чекају шверцери. Мрак, погашена светла. Али, светлело је преко пута, код пророка. За сваки случај, нисам отишао право на врата, већ иза куће, па поред клозета, до прозора у задњем делу куће. Гвирнуо сам. Буљави, сав отечен од батина, седео је на столици у присуству два - три инспектора, са све шверцерима у кожним јакнама око њих. Идиот је отишао у полицију и све испричао. А можда је све већ и било спремно, требала им је жртва коју ће оптужити, па им је покварио планове...
Где отићи са торбом пуном туђег оружја? Тражиће ме и полиција и криминалци и наркомани. Кроз суседни прозор чуло се стењање. Док сам ја размишљао шта да урадим, врач је, скакућући на једној нози потпуно го, оклембешене стомачине и патрљка од одсечене ноге захваћеног ружичасто - црним тракама гангрене, заскакао Матилду, којој је око руке још било везано провидно гумено црево. Исповраћао сам се. Свет се опет љуљао.
Изашао сам из дворишта, па лево, избивши тик испред дедине куће. Легао сам у жбун испред оронуле гараже са торбом на леђима и немајући више куд, тражио улаз у двориште које је постало неприступачно и туђе. Деде више нема и кућа је продата, а свет очаја наткрио је рупу без дна у којој сам се нашао. Некада је требало само да станем близу дедине куће и пут успоменама је био отворен: срећа детињства била би удахнута пуним плућима. А данас нема места на овом свету које ми није затворило врата испред носа.
Ипак, познавао сам сваки сантиметар овог краја. Питао сам се да ли је дедин стари креденац на истом месту, постојала је могућност да га нови власник није дирао, а ко зна, можда је унутра још увек и дедино благо... Отишао сам иза гараже и муком се провукао кроз скривени отвор за који сам претпостављао да га нису зазидали, јер и нису знали за њега, вукући торбу са оружјем на леђима. Запахнуо ме ужасан смрад оронуле просторије. Стао сам у средину собе и тупо гледао: креденац дединих тајни, то свето место мог детињства на коме су се благо преламала улична светла, био је умазан изметом, а са његових полица, које су некада криле толико чаробних ствари, извиривале су зачуђене кокошје главе, кривећи вратове како би ме боље виделе...