Спавач

Био сам уморан од пута и претурио сам се у кревет који ми је газда понудио, не марећи за вашке и мирис мокраће и не тражећи дрва за фуруну, срећан што имам истрошено ћебе на себи и голу сијалицу на зиду. Некадашња радничка барака је најјефтиније што је имао и ја сам је оберучке прихватио: била је сасвим добра, умор је напуштао човека и кад лежи у слами и кад га служе у златном кревету. Распремио сам оно мало ствари и загледао се у невешто окречене пукотине на зиду, неравнине са којима се поигравало слабо светло: мотао сам по глави догађаје из последњих дана. И док све друго оде, остану догађаји, успомене на пропуштене шансе, сплетови околности који се никада више неће поновити. Свет се на крају сведе на сећања о моментима кретања и динамици прошлости, кад од досаде и ништавила на танком концу остане да виси још оно мало живота. Догађаји су једина залиха коју имаш, као зимница што се чува за пред крај живота, из које можеш извући трагове бољих дана. Увек у процепу игре цврчка и мрава, паковао сам своју зимницу у тегле дневника, путописа, кратких прича.
Био сам задовољан делом живота који је на неки начин одговарао на моја настојања. Награде и похвале које су стизале за мој књижевни рад биле су мелем преко рана напора које сам муком затварао. Нисам попуштао ни за педаљ; био сам од један ретких писаца који је куцао директно у машину или чак оловком писао по њеном величанству белој хартији. Рачунари, табланети за писање и читање - били су помодарство брзине и неаутентичности израза, битка снобизма који је својим неквалитетом и стерилношћу осуђен на пропаст. Ја сам се у то време изражавао наменски сирово и памфлетски, сматрао сам да писац мора говорити у нечије име и потруди се да свет чује његове говоре.
Вратио сам се бази из које сам поникао, тражећи нове одговоре на стара питања, нове приче и залихе за будућност. Зато ми ни задах ове бараке није сметао - покушавао сам да замислим раднике за које је направљена. Волео сам свет о коме сам писао и био спреман да живим његовим начином живота. Одабрао сам људе који увек бирају начин на који ће постати очигледно њихово сиромаштво: ако буде новца за ципеле, неће га бити за дечје књиге. Ти људи проведу живот тражећи мању од две срамоте.
Шта ти треба за писање, говорио сам, бела свеска од петнаест и оловка од десет динара. Све остало је лаж, све остало је имитација живота, све остало је бег од правог израза, бег у стваралачке преваре. Важио сам за ангажованог писца. На великом прозном такмичењу победио је мој есеј Писање вреди двадесетпет динара. Волео сам да изазовем чуђење академика и урбаних књижевника конформиста; живим са триста динара недељно, говорио сам: стопедесет за кило пасуља, двадесетпет за свеску и оловку, а остало за парче хлеба - то је све што треба писцу. Убирао сам аплаузе. Србија ме је препознала и ја сам је заступао.
Србија. Промрзла, јадна и бедна, спустила се са небеских висина на залеђене оранице између хладних река и мочварних удолина. По црном леду Дрине и Мораве гамижу прљави циркуси, шибицари, протуве, тесари и армирачи; замичу ивицом заборава пијанци, железничари и џамбаси, тешко вукући ноге по увек завејаним стазама кроз век који ту заостао, стојећи на свом почетку у соби без врата и прозора. Сви се они држе ван градова или им се мотају по ободима, плашећи се као бесни пси света са осветљених тргова и загрејаних кутака. А и онај свет се плаши њих: на истом су. Када би ми дали да пишем водич кроз Србију за странце, у њему би прва реченица била: хладна река служи да се климавим скелама споје блатњави српски друмови.
Кроз прозор бараке који пропушта хладни ноћни ветар види се прилаз кафани са сеоског друма. Иако се одавно спустила ноћ, чују се ударци чекића по тврдом зиду: српски там-там штемовања бетона одјекује кроз мразевиту и окамењену ноћ, чује се вика раздраганих радника. Ко још у ово доба удара чекићем по бетону? Кога још можеш да натераш да ради усред зимске ноћи и да још ужива у свом раду? Али, то је раздраганост у очају, кад си свестан да додирујеш дно, почнеш да певаш од муке... У кожним јакнама, бундама и гуњевима, људи одлазе и долазе, улазе у кафану из које допире тежачка музика, цигуљаво и невешто дрндање по виолинским жицама. На крају дворишта је пољски клозет. У њега пијанци преко блатњавог паркинга преводе певаљке и кафанске дроље, циганке и мешанке, чија је боја коже светлија од боје бронзе; о топлоти њихових утроба испредају се огавне легенде Магистрале.
Нисам ни приметио да сам задремао. И снови су ваљда неко имање, чим се толико отимамо о њих. А кад сам се тргао из сна, видео сам да нисам више сам у бараци. Двоје људи лежало је на суседном кревету. Нисам се придигао да их поздравим, већ сам само посматрао чкиљио кроз полузатворене капке. Историја књижевности писала се на оваквим местима и зашто не признати - вребао сам своју причу. Испрва, учинило ми се да би на другом кревету у соби могли бити отац и ћерка. Свакакав свет се мота овом муљевином, па би се могао наћи и отац који би своју кћер довео у ову страћару, поред рабаџијског пијаног шљама и коцкарских курви чије су куће постале партије мунте и сељачког рауба. Ту је била база социјализма и фашизма, ту је и база списатељства. Нешто су шапутали и чулио сам уши.
„Ахмет ми дугује...“, брундао је црнпурасти мушкарац, пригушујући невешто дебелу гласину. Необријан, у некаквој жутој искрзаној бунди, овај грмаљ је могао бити рабаџија, шофер или трговац угљем. Поред ситне девојке која је рукама покривала груди, отимајући му џемпер шта га је теглећи вукао ка себи, изгледао је као крзном опасани медвед који је месецима лежао у сопственом измету у мраку пећине. Дрндави кревет је шкрипао под његовом тежином.
Чуо сам за само једног Ахмета, власника сваког створа што цигуља путевима Ибарске магистрале. А ко за њега није чуо? Свако зло које се котрљало од Дрине до Дунава имало је његов печат. Можеш да мислиш да не припадаш никоме, да си у животу нешто постигао и да си политички важан, да ниси газио мраве ни зачикавао судбину, да си био официр у Легији странаца, да си искусни балкански ратник и Богу лојалан - док ти се у дворишту не појаве Ахметови чауши: горећеш у сваком случају.
„Ја ништа не дугујем, ни теби ни Ахмету“, говорила је девојка и даље покушавајући да га одгурне. Но, јаке руке су као клешта стегле су јој струк. Накашљао сам се. Медвед је подигао свој масни поглед ка мени, али ја нисам давао знаке буђења, па је закључио да спавам и одмах ме заборавио.
„Твоја мајка му дугује, а он дугује мени.“
Ахмет су га звали јер у инат полицији није хтео да скине албанско кече с главе. Колико му је њих претило због те капе, толико су га и молили да је не носи по Србији. Никад га није скидао, ни кад је гостио политичаре, ни кад су долазили инспектори, ни кад је енглески амбасадор посетио његово привредно чудо које је по гринфилд систему никло на болесној и загађењем опустошеној обали Колубаре. Темза је, хвалио се по новинама, мало дете за Колубару! И нико више није питао одакле и од кога долази новац, никоме више албанско кече није сметало; напади и увреде прерасли су у вицеве. Усахнули су и напади, тврдње о мутним радњама трговине људима, проституцији и сивој економији. Људи су били насмејании спремни да се добро забаве. Сви су фотографисали као јапански туристи уз нескривено дивљење, а он је настављао да додаје кестење у ватру: овде ће, - говорио је праћен аплаузима политичара и показујући ненасељену ледину на ушћу Сераве у Колубару, тог канализационог потока чији су извор били градски колектори и који никада није пресушивао, - нићи први српски Бургер Кинг! Чудна се авангарда са Ахметом на челу таласала на речици у које се сливао сав отпад Србије. Чудна фекална авангарда.
Можда је девојка мислила да сам будан, па је крупним црним очима пиљила у мене, а можда и није, умео сам често у животу да будем неприметан испод трепавица, правећи се да спавам и пуштајући живот да промакне, док је рабаџија лежао иза њених леђа, гурајући јој ручерде испод џемпера. Ужасно ми се спавало и једва сам држао будност и пажњу, али хватао ме је бес. Тражио сам у њеном погледу неки сигнал, знак страха и туге, бојазни од неправде... Зашто не виче, да ме пробуди, да укаже на сведока и окрене страхом од закона ствари у своју корист? Био сам спреман да бацим ћебе и склопим дланове око врата ове медвеђе стрвине, био сам сам спреман да из себе исцедим надљудску снагу. Али, морала је да зове у помоћ! Било је више него јасно шта се спрема. Имао сам нож у торби и могао сам да устанем и забодем га у длакави крвопијски стомак.
Масни вампир се нагао над девојком нежне младалаче коже и танког врата. Лажне су представе вампира, те једине и српске и светске речи, као аристократски испијеног и мршавог демонског бића; не, то је длакави дебели тежак који даноноћно вуче своје трупло по кафанама. Чекао сам погодан тренутак кроз полусан. Навукао сам ћебе преко лица, само су ми очи вириле. Хтео сам да видим шта ће бити. Колико је писаца имало прилику да види овакав случај? Ово је можда био и сам Божји дар. Колико год медвед био јак, девојка му је измицала и моја интервенција за сада и није била неопходна. Да ли се скидао, није се видело. Можда је само раскопчао панталоне, размишљао сам, нешто се врпољио иза њених кукова. Тешко је дисао, дебелим уснама покушавајући да је љуби по лицу. Мора да је смрдео на брљу, прљаву одећу и бензин, девојка се гадљиво мрштила.
Да сам само имао филмску камеру! Задатак писца је да осматра, да чули уши и усклађује фреквенције околине са својим радио апаратом. Замислио сам кадар и спојио од палчеве и кажипрсте у облик екрана, те га принео рупи на ћебету, сигуран да ме неће видети. Замишљао сам већ како се слова шпице појављују у углу екрана и укосо иду преко сцене силовања: девојка се опире, а смрдљиви џамбас дахће иза њених леђа; конотација - труло капиталистичко царство се показује у перу ангажованог сценаристе/драматурга.

***

Тргох се из сна. Палчеви су ми још обликовали правоугаоник камере. Зашкрипала су тешка врата бараке. Одавно је свануло и кроз рупу на ћебету видео се газда како ципелом струже скорело блато са прљавог пода. У врата је ушао Ахмет са својим кечетом на глави. Ситне очи стрељале су по соби. На даскама пода је на самом прагу лежала крвава поњава; неки пацов је нестао у рупи на зиду, а заштићен Ахметовим леђима, медвед је силазио низ степенице у свом жутом крзну. Наставио сам да чкиљим.
"А овај?", питао је газду показујући на мене.
"Наш је", одмахнуо је газда и отишао у хладно јутро. Ахмет је затворио врата за собом.
Брзо сам се окренуо ка другом кревету. Скинута до голе коже, девојка је лежала на прљавој поњави. Тешко је дисала, а по лицу, стомаку, грудима и бутинама црвенеле су се свеже модрице. Лепо, бело тело било је опуштено и немоћно. Заспао сам... Да није модрица, да само спава, не би се ни назирало да се нешто ноћас десило. Скренуо сам поглед, тешке мисли су ми се увукле у главу. Зашто се нисам борио са сном? На граници сам био да нешто предузмем, а препустио сам девојку медвеђој вољи. Шта ће сутра бити с њом? Да ли да позовем полицију? Ех, као да то вреди, ионако сви овде раде за Ахмета... А морао бих и да сведочим, вучем се по судовима, да не говорим о публицитету писца, насловима у новинама, типа - писац преспавао силовање у кревету до свог... Не, сачекаћу да се пробуди, даћу јој нешто пара и посаветоваћу је да се јави адвокату, мислио сам. Штета је већ учињена, нема потребе још дубље падати у провалију. Хоће ли јој веровати? Да ли ће ово оставити трага на њој? Хоће ли туговати над овим догађајем?
Кораци су се приближавали, па сам се вратио под ћебе. Газда је ушао и почео да дрмуса девојку, која је с муком устала и без стида погледала свој одраз у прљавом стаклу на прозору. Обукла се и без речи изашла из собе а на мене није ни обратила пажњу. Газда је за њом покупио поњаве, а на кревет бацио друге, једва мало чистије.
Спавао сам. Спавао сам као никада у тој смрдљивој соби. Преспавао сам цео следећи дан и целу ноћ. Сто се ђавола окупало у мени. Кад сам се коначно пробудио, осећао сам једино глад. Ни беса, ни страха, ни сажаљења у мени више није било - само сам желео да пишем. У џепу сам имао свеску и оловку - двадесетпет динара потребних да би се постало писцем. Догађај који се одиграо пред мојим затвореним очима дао је невидљиву нијансу тамним бојама Колубаре и затворио једну теглу зимнице моје старости, мислио сам. Ко зна колико се још тога ружног предходне ноћи десило међу овим залеђених рекама? Но, живот је ишао даље и кафанска кухиња из приземља пржила је сланину чији је мирис паралисао нерве и терао бљутавост мисли из уста и главе.
Стегао сам у џепу алат за писање и изашао на зимски дан. Заклео бих се да ми је Ахмет намигнуо када сам одлазио; а можда сам и умислио. Пара ми је излазила кроз ноздрве. Извадио сам свеску, шкљоцнуо опругом оловке и записао први пасус:
"Боже. Хвала ти Ахмете на клопкама у које нас као мишеве хваташ. Хвала ти Ахмете за курве којима још можемо да макар главу наслонимо на велике расточене груди. Хвала ти на твом албанском имену, на кечету од уваљане говеђе длаке, што ти краси ћелаву главу. Хвала ти што си нас примио да гамижемо у окриљу твоме. Хвала ти на свету што си га оваквог створио за нас. И на крају, хвала ти што сазназмо ко смо и какви смо."