Баба

прича је објављена у часпосу The Split Mind бр. 8, Сплит 2010

Мој долазак у брда био је обележен потмулим временом. Када сам стигао до пећине, већ је падао мрак. Небо се час затвaрало, час отварало, облаци су се склапали изнад планинских врхова. Време је било тешко, почео је да дува неки лагани, болесни ветар. И на путу се време стално мењало. Није било кише да одагна некакав смрдљиви, врући ваздух којим је ветар доносио мирисе термалних извора из подножја планине. Сунце се повремено помаљало кроз провидне облаке спуштајући ионако низак притисак и отежавајући успон уз планину. Бол у грудима ме је стегао јаче.

Баба је изашла, погледала нехајно низ гомилу која је скрушено држала погнуте главе и руке испред себе, стајавши у реду испред пећине, а затим је без речи отишла неким својим послом. Само је узела прљави метални лавор и нестала у мраку.

Бол у грудима који ме је пратио од почетка успона сада се појачавао. Облио ме је хладан зној, осетио сам притисак у глави и видео искре поред слепоочница. Дошао сам до једног дрвета и спустио се на земљу. Почела је да ме боли доња вилица, зуби и рамена. Затим раздирући бол преко средине груди. Као да се у мојим плућима нашла нека рука која жели да ми ишчупа срце из груди. Рука се стезала у песницу. Срце је убрзавало ритам до распскавања. Изгубио сам дах, осетио да се гушим. Покушао сам да дахћем, пљујем, дубоко дишем. Узалуд, бол је бивао све јачи, чупање срца које је све брже ударало постало је неиздрживо. Осетио сам да падам, тонем. То је потрајало. Огромним напором воље одржао сам свест. Отела ми се рика однекуд из дубине утробе, што је попустило притисак на плућа, довољно да удахнем ваздух и мало се придигнем. Наслонио сам се на дрво и иза леђа забио прсте у његову дебелу кору. Ово ми је омогућило још мало предаха. Следећи напад био је знатно блажи. Бол је попустио и ја сам пао на колена, потпуно изнурен.

Посматрачи су се скупили, али су отишли када су видели да ће ми бити боље. Ништа осим призора смрти није довољно интересантно да би их отргло од сопствених мука. Узео сам понуђену чутурицу с водом и отпио. Хладна вода, срећом не она лековита са термалних извора, учинила је да се боље осетим. Како је падао мрак, тако сам лакше дисао. Ускоро ћу бити као нов.

Ноћ се спуштала на пећину и људе око ње. Ветар је стао. Чујност је постала велика и могли су се разазнати шапати са свих страна, јечање тешко болесних, отварање врећа за спавање, крцкање гранчица за ватру. Из пећине је долазила блага светлост од петролејске лампе. Мрак је најпре захватао долину, затим брда и висове, а на крају и небо, које се, изгубивши плаву заштиту, неконтролисано осуло звездама.

Гледајући долину, учинило ми се да видим како се од њених шума и њива полако ствара језеро; када су се упалиле светиљке на кућама, изгледало је као да се звезде пресликавају у таласастом шумовитом језеру. То је магла која се спуштала у долину и сада пропушта трепераву светлост из своје утробе.

Ушао сам у гомилу. Људи су се тискали око улаза у пећину, али не преблизу, да не сметају Баби и њеним помоћницима. Свако се бавио својим послом док се у пећини или на њеном ободу не би десила било каква активност; а онда би се сва пажња преселила у том правцу.

Баба је изашла из пећине и почела да се пробија кроз гомилу. Да ли је тражила неког посебно? Прошла је тик до мене, праћена једним мршавим помоћником који је ишао укорак с њом и осветљавао јој пут. „Подигни лампу до лица, морам лице да видим“, гунђала је. „Очи, очи, у очима је тајна свачије душе. Да имаш душу, знао би то“, настављала је да га куди, док је он само покуњено одговарао нешто као: „оћу, оћу, извини мајко...“

Време је почело да се мења. Најпре, вратио се онај упорни ветар, доносећи одурни мирис сумпора са лековитих извора. Ваљда је он из долине догурао и густу маглу која је обукла голи мрак око пећине.

Онда је започела игра звукова. Када би стене осетиле јачи удар ветра, њихове шупљине би проговориле; фијуци, крици, арлаукање, завијање, рика - чопор изгладнелих звери на ободима брда комадао је своје жртве. Брда су изговарала неке смислене речи од којих сам се ледио.

Баба је била у мрклом мраку, обавијена маглом, завијањем ветра и малим слојем светла од петролејске лампе. Људи су се тискали и раздвајали како је она промицала између њих мрмљајући бајалице. Било их је који су чекали већ неколико дана. Ипак, нико није молио да буде примљен. Пре или касније, сви ће доћи на ред. Свеједно је да ли ће умрети испред пећине или испред своје куће .

Бабу сам сада видео боље него при доласку. Стала је испред мене док ме је њен помоћник осветљавао. Црна марама, црни шал, црна страчка блуза, црна сукња, све је црно на њој; на тренутак ми је било жао. Гурава баба која храмље и због које се сви скупљају... Шта она има што нема клиника у граду? Где је апаратура којом ће да постави дијагнозу и апотека у којој ће да изда лекове? Или за лечење душе не треба диплома, бели мантил, здравствено осигурање и апотеке? Подигла се на прсте да ме боље погледа. Осетио сам старачки смрад смрти на њој.

Погледала ме је. Два бунара уместо очију на њеном лицу зјапила су својом дубином у мене. Огроман нос на Бабином лицу нишанио је у мој мозак. Боре, испуцали капилари, танке усне, издужено и мршаво страчко лице... Али, очи! Очи су биле нешто демонско. Разводњене као код наркомана, црне и велике, са некаквим сивим преливима, имале су дубину иза зеница, као да је иза њих био још један пар очију. И у ту дубину су ме увлачиле.

Препустио сам се, а онда осетио да сам у непознатом. Свет око мене се изгубио, ја сам нестао у њеним очима. За тренутак, био сам у празној соби, на месту без мисли. Звуци споља су утихнули ветар је стао. Био сам сам у њеним очима, склупчан као беба у стомаку мајке, да бих се убрзо вратио назад. „Биће спреман до ујутру“, рече Баба трепнувши, окрете се и узе за руку једног старца, који послушно пође за њом.

Обузео ме је страх. Поново ме облио зној, дрхтавица. Осетио сам се безнадежно и издано. У очају сам клекнуо и почео да да се молим. Нисам успео да склопим реченицу са смислом. Издвојио сам се из гомиле и вратио под оно дрво. Срушио сам се на земљу. Ево ме усред забити где чекам да ме прими некаква одртавела и излапела бабетина, окружен крдом које је изгубило сваку наду.

Како је могуће да мој живот није могао имати други ток? Од свих нада и жеља које су ме страствено и немилосрдно гониле кроз живот, одабрао сам ово гробље без излаза. Да, ово је и јесте гробље, ова Баба јесте некакав гласник смрти. Бол у грудима коме ниједан лекар није открио порекло јесте мој крај. Около на брдима су звери које је донео ветар из пакла од сумпора. Пећина у Бабибим очима је мој гроб.

Биће спреман до ујутру – сетио сам се Бабиних речи. Шта то значи? Да ли ћу умрети до ујутру? Да ли Баба ипак зна? Хоће ли ме примити до ујутру?

Отворио сам војну врећу за спавање и завукао се унутра. Сан је изгледао као добро решење.

Не знам колико сам спавао, углавном било је окрепљујуће. Из сна ме је тргло звецкање неког метала. Придигао сам се. Иза брда се помаљала зора. Изнад главе ми је прошла кадионица, оштар мирис тамјана ми је испунио ноздрве. Бабино старачко лице надвило се нада мном. „Устани“, рекла је, „спреман си“.

Држала је у руци кадионицу са тамјаном, коју је на три танка метална ланца ритмички померала од себе мрмљајући нешто. „Понеси ствари и крени за мном“, наредила је и полако кренула ка пећини. Спаковао сам се брзо и испратио је погледом. Ишла је ка пећини, али је скренула пртином и нестала у мраку као када сам је први пут видео. Брзо сам дошао дотле и видео је како замиче у густишу. Ако је на другом крају планине свитало, овде је још увек био мркли мрак. Високо дрвеће је заклањало небо и стаза која је сада водила оштро надоле страном брда је била заклоњена тим мраком. Једва сам је пратио, а за мном у стопу су ишла два Бабина помоћника невешто осветљавајући пут. Неколико пута сам имао велику срећу да се одржим на ногама.

Невероватно како се она гурава и одртавела баба претворила у вештог горштака који са лакоћом крчи пут кроз мрачну шуму. Као да је летела, чуло се само шуштање лишћа иза кога је замицала и звецкање кадионице којем је непрестано махала. Могао сам да је пратим и по мирису тамјана. Као да сам имао неки терет на ногама, једва сам их вукао. Једва сам напредовао кроз густиш, а опет сам био близу онога кога сам пратио. А зашто уопште и пратим ову жену? Зашто се не вратим? Где идемо? Али, нисам осећао страх и то ми је дало мотив да идем напред.

Коначно, Баба стаде. Сада је већ свануло и видљивост је била добра. На истоку се црвенело небо, на дну долине у истом правцу могли су се назрети црвенкасто - жути сумпорни извори. Мора да смо ишли добрих пола сата низбрдо, јер већ овде није било магле. Испред нас је био невелики кланац, широк свега неколико метара; неких тридесетак метара ниже у његовом дну отицала је топла вода да би се још даље уливала у реку, што се није видело од брда иза кога је кланац скретао.

„После овога ништа више неће бити исто“, нарогуши се на мене. „Или ћеш да оздравиш, или се не враћаш одавде. Не питам те за дозволу. Ово је твоја судбина.“

Ухвати ме паника, срце поче да ми лупа, стомак да кува. Она два Бабина помоћника оставише своје бедне светиљке и чврсто ме стегоше за руке. Баба поче да мрмља нешто себи у браду, неразумљиву бајалицу на неком старом језику, румунском или влашком. Онда ми приђе, ухвати ме за вилицу, отвори ми уста и у њих убаци некаквог црва. „Прогутај ово. Он ће ти рећи ко си.“

Прогутао сам живог црва укуса блата, гована. Пошто нисам повратио, Баба ме ухвати за главу и поче да ми пиљи у очи. Препустио сам се. Очекивао сам смирење као синоћ.

И било је исто на почетку. Мрак, дубина, сигурност и топлина собе. Онда, један зид собе се осветлео, а затим постао течан, као да је од воде. У тој води појавила се слика. Она је прешла у филм. Јасно видех себе у униформи, другове из војске у рату. Схватио сам где смо. Улазимо у непријатељску кућу. Бомба погађа мог најбољег друга, кида му стомак. Ја стојим, паралисан. Не могу да позовем помоћ, немоћан сам да се покренем. Уместо да га спасавам, ја смишљам оправдање за његову породицу. Знам да треба само да викнем: „болничар!“, и помоћ ће доћи, али ме грло на слуша. Он крвари, умире ми пред очима; очајан сам. Ипак, схватам шта се десило. То не може да се промени. Да може поново да се догоди, шта бих радио? Да ли бих реаговао? Желим да изађем из те собе, да побегнем, али ме ноге не слушају. Оне су приковане за под и чекају сведоке мог злочина.

Окрећем се ка другом зиду собе. Бежим од предходне слике. Он као да води у прошлост. Деца се играју испред неке зграде. Препознајем свој стари крај. Препознајем старо друштво из краја. И ја сам ту, стојим и гледам око себе. Један клинац се залеће и опали ми шамарчину. Ја стојим и гледам у њега. Двапут је мањи од мене. Залеће се поново. Знам да могу да га победим, али не реагујем. Не видим сврху у одговору. Отац ми каже ми да га ударим кад се залети и приђе ми близу. Стаје са стране и гледа, очекујући. Клинац се поново залеће, прилази ми, ја га ударам песницом у чело, он пада, почиње да плаче. Тешим га, извињавам се, бодрим да покуша поново. Жао ми је што није успео, схватам. Отац ме жалосно гледа, разочаран.

Враћам се у данашњицу. Ћерка ми је болесна. Ноћас је баш тешко, има високу температуру. Треба звати хитну помоћ. Жена ми је у паници, моли ме да урадим било шта. Све ће бити у реду, тешим је. Да ли ће помоћ доћи? Не знам. Дете плаче, гуши се. Има три године. Неизмерно је волимо. И сада тражи помоћ. Видим да јој је тешко. Хоће ли преживети? Не знам. Устајем и излазим напоље; крећем ка граду. Чујем како хитна помоћ долази испред зграде. Жена плаче, зове ме, станари се окупљају.

Баба трепну. Вратио сам се на ивицу оног кланца. Осетио сам се бедно. Ево ме на крају света, заробљеног од стране двојице одрпанаца, са лудом бабом врачаром од које примам наређења.

Баба се загледа у мене. „Дозволио си да ти умре друг, да ти умре ћерка, издао си другове који су ти веровали. Ти си зло и доносиш зло. Овде је твој крај и са тобом ће зло нестати, да ли ти је то јасно?“

Хоћу нешто да кажем, али не могу. Желим да се одупрем, да кажем да није баш све тако као што је видела.

Како је уопште видела оно што и ја? Ко је ова жена? Да ли је то шаман? Зар шаман не би требао да буде мушкарац?

Уместо одговора, послушно је пратим до саме ивице кланца, до места где је дубина највећа. Постаје ми јасно да треба да скочим. Погледао сам доле и видео гомилу оштрог стења на дну. Овде има барем педесет метара дубине. Успех је гарантован.

У једном тренутку и Баба и њени помоћници стоје испред мене и посматрају кланац нешто се договарајући. Могу да их гурнем у дубину и побегнем, нико ме не би видео, никога нема километрима одавде. Прилазим и стајем тик иза њих. Наслањам руке на једног помоћника. Желим да га гурнем, али немам снаге за то. Стојим немоћан, руку које не слушају благо ослоњених на његова леђа. Он не обраћа пажњу на мене, не мисли да бих могао да га гурнем у провалију.

„Учини оно што мораш“, наредила је Баба.

Схватам да је то све. Уствари, ја сам већ мртав. Глава ми се безизражајно клати на труплу које је обамрло и више не прима никакве команде. Нити има икога ко би те команде издао. Немам жељу за борбом. Не гледам више у Бабу, не тражим милост и помоћ.

Ипак, нешто је чудно. Од оваквог краја би требало да те сви одвраћају, а не да те гурају у провалију. Овде нема никога ко би ме утешио. А можда је неко ипак ту? Осврнуо сам се. Нема никога, наравно. Можда постоји неки разлог због кога не би требало ово урадити, али не могу да га се сетим. Осећам само олакшање и кајање због свега што сам учинио. И треба платити цену за тако нешто.

Прилазим ивици и без страха и поздрава скачем. Брзо падам, не стижем да о било чему размишљам, само ме очајни осећај да грешим вуче да се вратим, али сада повратка нема, нема, дошао је крај... Изнад себе чујем Бабино церекање док звецка кандилом и гунђа неку враџбину. То је, значи, свештеник кога сам заслужио у животу – одртавела вештица. Ако ме је она одавде испратила, ко ће ме дочекати тамо где идем... Ударам о стену леђима. Осећам како ми се кичма ломи. Жив сам, ипак. Међутим, леђа ме ужасно боле. Раскречен и лежећи у локви крви гледам на врху литице Бабу како се цери...

У зноју, сав обливен водом, пробудио сам се у врећи за спавање. Испод леђа ме је ужасно жуљао некакав огроман оштри камен, који ко зна како је ту доспео, јер га није било када сам легао у врећу. Изгледа да сам све оно сањао. Али тако живо да не знам јесам ли сада будан или сам то био до малочас.

Осврнуо сам се око себе. Свитало је. Магла је почела да се подиже. Као у мом сну, на истоку се црвенело небо. Људи су стајали у гомилама баш као и синоћ. Ретко ко је и спавао, чекајући да дође ред на њега. Изгледа да је некима то и успело, јер се видела неколицина како одлази низ стазу која води ка долини.

Одахнуо сам мало и устао. Скинуо сам мокре ствари са себе. Утисци оног грозног сна још су били присутни. Некакво гађење увукло ми се у кости. Зашто сам баш то сањао? Зашто баш сада?

Зачуо се познати звук звецкања ланцима. Баба је ишла право ка мени. Само што ланци нису били од кандила, као у мом сну, већ од петролејске лампе коју је вукла са собом. Овога пута без помоћника, гегала се звецкањем дајући ритам. На другом месту изгледала би комично. Можда би јој се деца у граду смејала. Можда би јој добацили да треба да се окупа. Овде, међутим, она је господар живота и смрти. Већ сам једном - додуше у сну - по њеном наређењу скочио у провалију; не бих поново ризиковао, чак ни будан.

„Спреман си, видим“, рече.

„Јесам, мајко“, одговорио сам, а да нисам знао зашто сам то рекао. Изгледала је као да зна одговоре на сва питања.

„Зашто си дошао код мене?“

Збунила ме је. Спремао сам се за овај пут месецима. Данима сам размишљао како да јој објасним свој проблем. Шта је оно што ме мучи? Бол у грудима који ме готово свакодневно доводи на ивицу смрти? Или незадовољство, неоставреност, амбиције, самоћа, моји понори и провалије? Питања на која не умем сам да потражим одговоре? Ипак, ово нису Делфи, ја нисам антички херој, ова баба није никаква пророчица из Старог света...

Схватио сам да на њено конкретно питање ја немам одговор. Дегенерисани интелектуалац беспомоћан пред излапелом бабом у најгорој вукојебини у земљи. У свету који зовем својим, сваки дан исмевам овакве људе. У овом, мени страном свету, не пада ми на памет да се побуним. Скрушено стојим погнуте главе.

„Јеси ли био код лекара?“

„Јесам, кажу да не могу да ми помогну.“

„Испричај ми шта си сањао ноћас.“

Препричао сам јој слике које су још биле живе у мом сећању.

„Ти си злом силом заустављен да никад не можеш да изађеш из круга по коме се вртиш. И што више верујеш да излаза има, све ће га мање бити. Сине, ја могу да ти помогнем.“

„Шта треба да радим“, скрушено упитах.

Платио сам колико је тражила.

Тутнула ми је у руку један шарени камен, а затим се окренула и вратила у гомилу. Видео сам да је помиловала неко дете, које је затим пошло за њом у пећину.

Чврсто стежући камен, кренуо сам према граду.