Бег

прича је објављена у зборнику Градске приче, Београд 2010

Без даха, трчао је залеђеном ледином, спуштајући се од аеродрома ка граду. Осврћући се, губио је драгоцене тренутке јер је успоравао. Нигде шуме, само висока трава у коју се није могао сакрити и која је ометала бежање. Још нису приметили да га нема, иначе би се чуо лавеж паса трагача и вика потере.
Прешао је ледени поток, изашао је на сеоски пут, а онда на асфалт код првих сеоских кућа. „Овуда нико не пролази“, мислио је, „могу да се одморим“.
Тетка и стриц су га намамили дан раније. „Дођи у насеље“, рекли су, „нећемо ти ништа, само буди са породицом. Ићи ћеш у школу; не мораш да радиш“. Врага! Чим је ушао, стриц га је везао, а отац је дошао после два минута. „Даћу ти мотор за Дамира“, чуо је како стриц говори у другој соби. И мајку је тако продао, да се курва у Аустрији. И стриц је више пута продавао своје ћерке нежењама у Аустрији; буду с мужем годину – две, разведу се, а онда их он поново прода. „Нећу да знам за тебе“, рекао му је отац, „од мене деца не беже. Од сада ти је стриц господар - и отац и мајка и газда“.
Кад нико није гледао, најстарији стричев син Кенеди украо је кост, подмитио шарпланинца у дворишту и Дамир је изашао на капију. „Нека те срећа прати, Дамире, ми је овде немамо“, рекао је. „Добро је што су цигански пси лењи, као и сами Цигани, мрзи их да траже“.
Предност је била мала и са брда је јасно видео да га прате. Додуше, ишли су погрешном страном ливаде и требаће им доста времена док псе нагнају на његов траг. Нису претпоставили да се усудио да прегази поток, али био је лаган и лед је издржао. Осим тога, овде већ залазе међу српске куће, па ће морати да сакрију потеру.
За Дамировог стрица ради дванаесторо деце - синова, рођака, сиромашних комшија, деце пронађене на депонији. На њих је био посебно поносан. „Ту сте рођени, ту радите, ту ћете да завршите. Цигани су настали од ђубрета, ђубре једу, ђубре су и сами“, говорио је. Свако би ујутру добијао задатак. Требало је сакупити одређену количину картона, хране, испросити довољно новца или уловити пацова колико је наредио. Не враћаш се док не обавиш задатак. Ко се жалио, добијао је ћушку, ко је плакао - каишем по голом дупету, а ко би побегао, био би везан за далековод на депонији. Ако те не убију струја и хладноћа, поједу те пацови. Било је и деце дужника. Док не одраде дуг родитеља, деца раде код стрица. Њих би штедео, радили би лакше послове, волео је да се о њему прича као о добротвору. И опет би позајмљивао родитељима, јер би му се дуг увек вишеструко враћао. Сада су сви били укључени у потеру.
На мешавини циганског, српског и албанског стриц је издавао команде и наређивао им где да траже. Претпостављао је да се Дамир крије у неком шахту, где им је и саветовао да се крију од хладноће и полиције. Улазили су у дворишта, подизали поклопце од шахта, тражили цеви од топловода.
Друга могућност је била да је кренуо према граду, и у том случају ће га лако стићи. Ка граду је водио само један пут, и док се не изађе на магистралу треба ићи километрима. На магистрали је још неко и могао да га повезе, или да наиђе на некакав аутобус, али овде нема никога. Тим сеоским путем ретко ко ноћу пролази, јер други крај пута се завршава у циганмали на Дунаву. Са обе стране пута је скоро непроходно жбуње, па ако се туда упутио, лако ће га ухватити. Зато је половину трагача послао управо на пут.
Одувек га је нервирала та мала скитница. Пошто је смештен у Дом у граду, отац и стриц су изгубили све везе са Дамиром. Мајка је мислила да ће га спасити просјачења ако га преда држави на старање. И тако је и било док се случајно нису срели, Дамир са васпитачима, а стриц са својом децом. Знао је на коју карту треба одиграти; деца су увек мекана када су родитељи у питању. „Дођи кући, недостајеш нам. Тетка ће да пече питу само за тебе“. И дошао је. Стриц је хтео да га одведе на пар месеци у Косовску Митровицу, док се ствар на примири. Коме требају Цигани? Полиција би га тражила пар дана, а онда би га заборавили. „Цигани су прљаве и издржљиве животиње“, мислио је, „пливам по муљу, он ме успорава, лепи за дно, али ме и добро сакрива...“
Дамир је волео да скита, а не да ради досадне послове за стрица. Да седи цео дан иза старог црног шешира, било му је већа казна него да претура по депонији и бори се са пацовима често већим од мачака или зечева. И у Дому му је било досадно; стално неке обавезе, бесмислени задаци. Распореди за купање, правила понашања, редови у трпезарији, уредне фризуре. Школа, ужасна школа. Ако не идеш у школу, не идеш ни на летовање. И није ишао. Стално је бежао, лети је спавао у старим аутомобилима, зими у улазима зграда, хранио се остацима из пекара. У Дом би долазио да се окупа и када не би више имао где.
Град је био занимљив, као велика шарена џунгла. За њега, џунгла без правила. Гледао је људе у становима кроз осветљне прозоре, завиривао у излоге продавница, ишао по пијацама, возио се градским превозом. Није дуговао никоме, није марио ни за кога. Град је био слобода. Сад му је циљ био да стигне у Дом. Знао је да му тамо стриц не може ништа, да би полиција једва чекала да се похвали како је спасла неко дете. Знао је да се његови гониоци не одликују памећу, осим можда Кенедија, али он је на његовој страни. Зато је поново променио правац пута и кренуо ка Дунаву. Спустиће се низ реку, па преко моста у град. Хладно је, али хладно је и стрицу. Брисао је низ стрмину ка реци. Мрак, арлаучу цигански пси, увек нервозни, везани, зли. Њих чују пси гониоца и крећу у том правцу. Хладноћа, ветар, Дамиру све квари планове. Прсти на рукама су му одрвенели, груди га боле од дисања залеђеног ваздуха. Пролази кроз рибарска насеља, уплиће се у мреже, прескаче насукане чамце. Река прети с једне, стриц са друге стране.
Ипак, реку не мрзи, више вреди хладна смрт у реци него бедни живот ако га ухвате. Град се назире и Дамир допушта себи мало одмора. До моста има још само километар. Ко зна колико је већ претрчао. Отвара шахт и силази у мрак. Ту је топло и влажно. Прија. При светлости уличне сијалице која је продирала кроз решетке шахта распознаје како паук умотава муву у мрежу. Иако у канализацији, у говнима, паук нитима јачим од челика везује своју вечеру. Осети се као у мрежи. Тужна и мрачна циганска звер се пробуди у њему. „Зар да завршим на ђубришту? Да будем храна пацовима? Никад!“ У џепу је стезао мали швајцарски нож. После неког времена их чује како ходају по површини. Кенеди их предводи. Претражују двориште и одлазе напред, ка мосту. Није био свестан да су тако близу. Значи, сад су и испред и иза њега.
Изашао је и кренуо ка мосту. Танка јакна коју је носио натопила се влагом и испарењима у шахту и сада се полако смрзава на великом мразу. Ветар чини хладноћу још јачом. Право напред! Кенеди и браћа су на мосту, а он ће испод њега, пожарним степеницама иза њихових леђа, па на сајле, а онда полако изнад залеђене реке и плутајућих санти леда до града.
Брзо је стигао до моста. Још издалека је видео приказе клошара како се гурају око ватре. Обишао је и те чудаке који причају неразумљивим језиком, прошао поред кућице чувара и кренуо ка дну моста, по свом плану.
Заклоњен на тераси моста, Кенеди је добро видео да се Дамир приближава и било му је јасно куда се упутио. Зато је распоредио браћу на друга места, а сам отишао на степенице да га сачека. Стриц није схватио ко је помогао Дамиру да побегне. Рекао је да ће то касније да испита. У Кенедија није сумњао, Кенеди му је десна рука, преко њега контролише остале. Чак размишља да му препусти да самостално води улицу, просјаке. Јер, Кенеди је у годинама када треба да се жени, а на улици има младих, ту су циганке за удају, младе, може да се бира. С ким да се ожени у циганмали? Све кљакаве, крезубе, сиромашне.
Сачекао је да Дамир дође до краја степеништа. Видео је како се пење, чуо је да туп одјек металних прагова. Сакрио се и ослушкивао. Одјеци су онда престали, значи дошао је до терасе са које је могао или да се попне на мост, или да покуша преко сајли. Преко сајли... Са кошавом која брише, са смрзнутим рукама на залеђеним сајлама. Требало је газити по једној, а држати се за другу изнад главе. Знао је тај пут, и сам га је прешао. Али никада ноћу и по оваквој хладноћи. Једна грешка и у реци си. На средини моста има једна платформа на којој се могло одморити и са које је могао да се попне на мост. Веровао је да се Дамир баш ка њој и упутио. До ње је требало прећи око двеста метара и Кенеди је баш ту направио заседу. Погледао је ка браћи; они нису ништа сумњали. Увукли су се у заветрине и чувају улаз на мост.
Дамир је кренуо. Сајла је била тешка и није се ни помакла када је стао на њу. Благо се љуљала од ветра. Прсти почеше да се лепе за смрзнути челик, па је морао да навуче рукаве јакне преко њих. Горња сајла није на истој висини целом својом дужином. Пошто виси на некаквим чекрцима, сајла благо пада ка средини; на крајевима би је једва дохватио, а на средини му је у висини груди. Ишао је брзо, није се плашио. Још мало и на платформи је. Баш када је дошао до платформе, сајла се заљуљала од аутобуса који је прешао преко моста. Дамир изгуби равнотежу и пружи руку ка платформи.
Одозго, неко га јако шчепа за раме и извуче га на мост. Кенеди. Јаке вилице су се цериле свом улову. „Брате“, рече са албанским акцентом, „зар да те изгубим у овом мраку? Ти стварно побеже, а ми мислили да се шалиш.“
„Добро је да је Кенеди овде“, помисли Дамир, остали би ме већ гурнули у реку.
„Морамо брзо кући, ако те други нађу, убиће те“.
„Зашто кући? Па ти си ме од куће и пустио.“
„Јесам, Дамире, брате... Али требаш ми. Отац ће да ми да целу улицу. Хоћу да се женим.“
„Улицу... Како си глуп! Никад га се нећеш ослободити! Цео живот ћеш да радиш за њега, даваћеш му све што зарадиш, даваћеш му и жену кад му буде требало!“
„Отац ради лоше ствари Циганима, али без њега били би продати у Аустрији, Италији, Косову. Колико је Цигана спасао? Колико је прехранио? Колико је дугова опростио? Ми Цигани немамо други живот, мој Дамире... И после Дома, шта би радио? Опет би дошао назад да молиш за посао. Зато те водим назад. Кад одрадиш казну, радићеш за мене у граду. Рекао је, ко те ухвати, његов си! И мора да изгледа као да си се бранио.“
Кенеди га ухвати за косу и положи на асфалт. Узе велики вентил, навуче га на руку и поче да га удара по лицу, темену, ушима. Крв потече, подлише се модрице. Затим га подиже и држећи га за врат, погура назад ка улазу на мост, где га је чекао остатак потере. Док је гутао своје зубе, Дамир се окренуо и погледао у светлост града који је био свега стотињак метара удаљен. Још један Циганин испуњава своју судбину. Затим се одлучно упутио ка браћи која су га насмејано чекала на почетку моста.