Осврт на 1984

Било је више успешних филмских адаптација, те разних социолошких и књижевних приказа Орвеловог романа. Најпре треба поменути филм 1984 Мајкла Радфорда. Можда би најумесније било говорити о самом књижевном делу, о Орвеловом роману истог наслова, који свакако заслужује велику пажњу свих којима су друштвено - политичка збивања и процеси предмет интересовања. Али, пошто нам филм даје готову представу овог великог дела, могли би размотрити и осветлети и из овог угла без губитка на садржајности.

Да се радило о предвиђању будућности која би уследила под комунистичком влашћу – јасно је, иако се то нигде не назначава: плави раднички мантили, свемоћни партијски контролори, ксенофобија, раздвојеност елите од обичних људи, надзор на сваком кораку и сл. Можда Орwел није мислио баш на комунизам, већ генерално на тоталитаризам, али је у то време фашизам већ био поражен, па је зато као негативан узор мора требало узети жив пример, а то је социјалистички тоталитаризам. Да ли се Орвелове жаоке могу забости и тело Запада? Да ли он и у будућности земаља демократског запада види оно што описује у 1984? Могуће, али се сви утисци незадрживо упиру ка Истоку. Свакако. Део онога што је описано има свој корен на Западу. Оно што је Орвел у то време могао видети јесу мотивисања грађанства за рат у биоскопима, прогањање унутрашњих непријатеља, полицијски доушници, политички и судски процеси неистомишљеницима. Ту су Фордове фабрике које имају свог брата близанца у његовој књизи; људи су, марксистички посматрано, пуки додаци машинама и свој бесмислени посао могу обављати без трунке било какве креативности. Ту су бескрајне производне траке или телефонске централе који хиљадама истоветних детаља обесмишљавају сваки посао. Орвел је најнегативнија западна искуства могао ставити у источну љуштуру и све би опет било исто: свет који тражи индивидуализам да би га могао зауздати и подредити колективитету, систем који измишља непријатеља да би имао против кога да се бори, религијски или неки други идеолошки морал који гуши сексуалне слободе да би се могао ставити у службу свемоћне елите, и маса, која добивши циљ - има зашта да живи. Оно што нас овде раздваја од класичног комунистичког друштва јесте чињеница да су Орвелови пролетери по угледу на западно друштво и даље најнижи слој, те да живе ван утицаја партије и уз пуно омаловажавање од стране средњег слоја преко кога партија влада (што нас, опет, приближава западу). Дакле, пролетеријат није победио, већ је и даље потчињен. Изгледа да је у томе Орwелова универзалност: нејасно одређен карактер система са чијом будућношћу се може поистоветити свако данашње друштво. Иако изгледа да нас више ништа не може изненадити, ипак призори постатомског периода осликани у филму изгледају прилично језиво. И у њему се одвија живот који му савршено пристаје. Они који су преживели добијају следовања и на томе треба да буду захвални. Партија је на власти и стара се о општем добру. Све је измерено и праведно подељено. Благостање спречава само непријатељ који се не може лако победити, али се може указати на његове савезнике међу нама. Врло је могуће да би свет после атомског рата слично изгледао. Аутор оставља нашој машти да смисли како је до рата дошло, ко га је водио, ко је победио, а ко изгубио и какву је улогу владајућа партија имала у њему. Како се десило да један слој, у овом случају пролетаријат, остане ван друштва? Овај концепт срећемо у још неким филмовима(често се у америчком филму који се бави постатомским или постапокалиптичним друштвима слобода налази ван система и филм је посвећен бекству од друштва у потрази за усамљеношћу неколицине и слично). Зашто је уздржавање од љубави важно за опстанак друштва? Зашто партија чије вође нико није видео и која влада преко свеприсутних монитора и камера - забрањује приватни живот? Да ли пролетери који живе ван система знају ко је Велики брат, тај свевидећи орган Партије? Оваква и слична питања намећу се сама по себи. Да ли се ова питања могу постављати посматрајући данашње друштво? Да ли је испод Орwелових и Радфордових критика сакривен поглед на савремено доба, на друштво коме није потребан атомски рат да би у себи имало и клице и развијене облике онога што аутори о којима је реч описују? Још једном, систем релативизује моралне норме. Хоћу да будем покварен, хоћу жену која воли да води љубав са свима, нећу врлине..., каже главни јунак. Ако си таква, ти си део ослобођења, порука је човека који не разуме свет у коме се нашао. Љубав као табу је опште позната тема, с тим што забране у нашем друштву нису физичке и саме санкције су нешто блаже. Систем је толико свеприсутан да највећој могућој мери утиче на лични живот појединца. Такав систем увек односи победу, јер друштво које забрањује љубав и секс може изазвати еуфиричност грађанства ако повећа недељно следовање чоколаде. Ако се појединчев живот ограничи свим могућим препрекама и забранама, те каналише нормама због којих не може другачије мислити - сваки додатак том суморном свету биће протумачен као највећа слобода. Повећаће следовање чоколаде! Победиће непријатеља! Олакшаће нам живот! Као и у сваком затвору, кафа, шећер, добра храна – све добија на вредности. Затворски чувар или особа на високом положају биће позиција којој се тежи, јер је боље бити горе него доле. Ваљда је обичај да се слободом сматра целодневно испијање кафе и чајева. Или, који је то тренутак у коме ћемо слободом сматрати право да се облачимо онако како то ми желимо? Наравно, од друштва које забрањене речи зове не - речима, осећање љубави квалификује као опасно јер изазива необичну приврженост породици, и санкционише мисаоне прекршаје - можете само очекивати да вас прати и да ћете бити следећи ко ће за нешто одговарати. Ово је у Орвеловој Океанији уобичајено, неподељено; како би се иначе тумачила тако велика ревност у учешћу у колективним изливима осећања, најчешће беса и мржње? Историја се лако брише и лако преправља. Силе које су до јуче биле непријатељске лако ће постати савезници, а друштво ће то прихватити без отпора, као онемогућење другачијег мишљења и бољих решења: скоро да је свеједно које је друштво у питању – Орвелово, Радфордово или ово, данашње.