уторак, 12. јануар 2010.

Минхен

Продавац ме је гледао с подозрењем; стари, проћелави Немац који није сигуран да ли крадем, али уљудност му не дозвољава да приђе и провери. Код нас би ме већ претресли, држали ме везаног пола сата док не дође полиција, бркати пословођа би ми поделио два – три шамара, а остали запослени би клели и пљували лопова. Не, у Немачкој се смејеш продавцу у лице, а његова услужна ћелава лобања никада не успе да смисли начин како да заобиђе правила трговине и лепог понашања. Стерилан и укочен, продавац ће позвати полицију тек буде сто посто сигуран да те је видео да си стрпао робу у џеп.
Овај сад нешто сумња. Врти се око мене, гледа контролна огледала, прави се да поправља цене. Није видео да сам узео цео бунт мајица и увукао испод јакне која ми је пребачена преко левог рамена. Лева рука је испружена поред тела, а длан ми придржава гомилу. Десна рука ми је слободна и њоме као прегледам робу на полицама. Љубазно и са осмехом кажем довиђења и излазим. Видим да није сигуран. Стаје иза врата и посматра ме кроз излог.
Одмах иза угла вадим кесу и пажљиво стављам лепо испеглане ствари унутра. Око мене је гужва, Минхен ради, живот цвета. Све сија, све се зна. Овде вреди и живети и умрети. Кренуо сам преко главног градског трга. Намеравао сам да уђем у неку од главних аутобуских линија и покушам да одрадим још нешто.
Док сам прелазио трг приметио сам момка у тренерци како иде за мном одржавајући на одстојању од око двадесет метара. Стао сам. И он се зауставио. Мислио сам да је полицијац. Кренуо сам у другом правцу, како бих ушао у гужву. Пратио ме је и причао мобилним телефоном. Јасно се чуло да некоме објашњава где се налази. Диктирао је називе улица и бројеве поред којих пролази. Ишао је за мном неколико улица, улазио у пролазе којима сам мењао правце док нисам одлучио да променим тактику.
Кренуо сам ка њему. Одмах је почео да бежи, још увек одржавајући онај размак од двадесет метара. Потрчао сам, али он је очигледно био спреман. Трчао је таман толико да не могу да га стигнем. Завитлао сам кесу са мајицама, надајући се да ће покушати да је узме и да ћу га тада стићи. Међутим, он је кесу ухватио у лету и сада је трчкарао са пленом у рукама. Ускоро сам био исцрпљен, а он се није ни задихао. Стао сам да одморим. И он је стајао гледајући ме презриво. Схватио сам да не могу да побегнем. Сео сам у кафе, наручио сок и сачекао полицију. На другом крају кафеа, тркач је пијуцкао своје пиће и будно ме посматрао. Као нека звер којој је досадно па се игра са туђим младунцима.
- Господине, - обратио ми се полицајац, - молим вас да сачекате са мном колегу који је задужен за овај кварт. Ја овде нисам надлежан да вас приведем.

*

У Немачкој, година је у затвору дуга само емигрантима. Немци изгледа имају другачије рачунање времена. Никада се не жале, не праве инциденте, не друже се са осталима. Тачне су приче о немачкој дисциплини. Они изгледају као да имају неку тајну за коју други народи не знају. Колико год да су без стила, глупавог изгледа, плавих бркова, турске кожне јакне и белих чарапа на ногама, раде тачно оно шта су наумили. Можда су дошљаци занимљивији, богатији, лепши и са стилом – Немци никада не обраћају пажњу на њих. У томе је и разлика између главних и оних других народа: велики увек раде само оно што желе. Ако некога поштују у свом суседству, чине то само због прописа, никако из хуманих разлога. Преварити Немце можете у сваком тренутку, они се неће љутити, беснети, светити се. Можете их покрасти, силовати им жене, отимати децу, они ће само укључити моћну државну машину и од вас ће остати једино флека на плавој немачкој земљи. Без великих трзавица, полако али неумитно бићете уништени.
Ја сам стално имао утисак да нешто пропуштам. Одмах иза зидина затвора почињао је живот. Било да сам на њиви у комбинату, у радионици столарског погона или на градилишту, гризла ме је разлика онога што имам и што могу имати. Зато сам и дошао у Немачку, уосталом. Мени је та разлика била већа него осталима, јер за годину у Немачкој прођу две код нас.
Када су код нас сви прогласили да нема више једнакости и да сада треба да будемо другачији, ја сам седео на улици данима, окрећући се око своје осе као будала. Немој да се бавиш спортом, то је за будале. Немој да идеш на факултет, ево ја сам га завршио, па шта имам од тога – сваки дан испадам будала. Сви који раде су будале. У рату само будала не заради новац. На све стране сви само пазе да не испадну будале. Шта сам имао тада? Само дилеме једне будале и упутства паметних људи. А са дна океана се не види добро оно што је на његовој површини. Јако светло сунца се преломи на врху и не допире нарочито дубоко.
У Немачким затворима се ради. Новац који се добија за тај рад се лако потроши, али је далеко већи него највећа плата код нас. Постоји нека усхићеност са којом Немци говоре о раду. Као да је ту неко германско божанство које их тера да буду такви и да ту своју проповед шире око себе. Има ту хладног и прорачунатог обожавања. Изгледа да знају да рад доноси резултате. Наравно, из затвора сам изашао без пребијене паре. Имао сам само новац који су ми дали за пут до Минхена. Ушао сам у аутобус и за пар сати стигао у град из кога сам отишао пре годину дана.
Затвор те опамети. Ако имаш трунке мозга, не крадеш више. Или, ако немаш, јавиш се нашим људима, они те повежу са продавцима хашиша, за кратко време зарадиш добру лову и нађеш се поново у затвору. И тако у круг. Само, немачка држава прашта хиљаду пута, а дрога ниједном. Једном у том кругу, заувек у том кругу. У затвору нема Немаца наркомана. Само се дошљаци дрогирају. Продавац задржава везе које је имао на слободи и почиње да прави мрежу у затвору. Његовим газдама се не исплати да он буде на слободи, јер из затвора добијају већу зараду. Постепено се и сам продавац навуче. Тешко ономе ко је наркоман у затвору! Наркоман не може да ради, а дрога кошта. А највише пара имају управо они који су најдуже у затвору, они којима је свеједно да ли је партнер женско или мушко.
Избор се сузио. Пре робије свет је био велики, Немачка је била недирнута. Као и Швајцарска, Аустрија, Италија. Свуда је могло да се оде и добро заради. Могло је да се ради било шта. Када сам старим гастарбајтерима причао о намерама да одем у Европу, дали су ми два савета: избегавај наше и пређи Дунав по сваку цену!
Да бих прешао Дунав, позајмио сам две хиљаде евра и потплатио службеника у амбасади за визу. То је било лако. Било ми је смешно – пређи Дунав. Да би човек отишао макар до Батајнице, мора да пређе Дунав. Ни наше није тешко избегавати – не шириш руке до полова ни осмех на лицу по екватору када се поздрављаш, не љубиш се трипут и одмах ће те отписати.
У Немачкој никоме није требао радник без препоруке, затворске прошлости. Данима сам се вртео по Минхену пре него што сам одлучио да кренем тежим путем. Морила ме је глад. Нисам имао ни стан, ни пријатеља, ни идеја. Јавио сам се социјалном раднику, који ме је обавестио да ми радна дозвола неће бити укинута, иако сам био у затвору. Обећао је да ће ми наћи посао, Немачка увек даје другу шансу.

*

Бразда на имању газде Шмита била је толика да се на почетку њиве није видела особа која би стајала на њеном крају. Можда ми је деда био баш овде у заробљеништву, прво је што ми је пало на памет. Посао је изгледао довољно тешко да би се дао неком заробљенику. Немци су познати по томе што неће да раде најгоре послове, да ли сам то помињао?
Шмит је дане проводио на њиви, као да није имао паметнија посла. Стајао је поред мене и тртљао о свему; политика, новац, филозофија, спорт. А наш пословни аранжман је изгледао овако: ја радим шест дана недељно за одређену плату, он обезбеђује смештај, телефон, храну, пиће, новине и цигаре, а на крају месеца ми то одбије од плате. На крају месеца ми никада није остајало довољно новца за аутобуску карту до Београда. Некада сам му чак и дуговао. А све моје молбе за позајмицу и гаранције је одбијао цоктањем дебелим уснама и одмахивањем главом.
Ипак, и даље сам био жив и у Немачкој, а то ми је био циљ. Подсетио сам се дедине лекције о копању кукуруза: мотика сече коров само ако удараш укосо, местом на коме се спајају раван и крив део. Кукуруз је био око пола метра висок. Шмит је ишао једном, ја другом врстом. Иза њега су остајали трагови мекане земље, иза мене полегли, исечени коров. Шмит ме посматрао цинично.
- Видиш, Србине, - искључиво тако ме је звао, никада правим именом, а и у затвору су понекад грешили, - кад си дошао у Немачку, сигурно ниси желео да допреш до ове моје њиве. Мислио си – Немачка је рај, треба само мало радити, снаћи се на почетку, а онда наћи неку плодну Немицу, па се преко ње обезбедити... Сигурно си мислио да су све Немице као оне из порно филмова? Јеси то мислио, признај. Крх! Мотика засеца покорицу на земљи, која се ухватила по површини због сталног заливања. Овај Шмит иде суседном браздом и када будем копао туда, неће се чути то фино ломљење, испод кога се налази мекани део. Личи на неки блатњави колач. Да га замолим да пређе у бразду која је већ окопана?
- Али не, - настављао је, - нити су све Немице такве, нити је цела Немачка Опел, више различитих модела лепог живота. Не, нису! Али то можеш да видиш тек када се промене околности. А теби су се промениле.
Не мељи више, Шмите.
- Видиш, Србине, у Немачкој се ствари никада не мењају. Не мислим на историју, то се променило, свакако. Нема више сулудих идеја, то је била грешка, то је остало иза нас и то смо платили. Направио је паузу, ослушкујући ударце мотике, а онда наставио.
- Да би човек схватио шта је Немачка, мора да је упознаје од почетка. Зато си ти данас код мене на њиви. Нисам те ја звао, сам си дошао.
Говно швапско, држи ме као роба месецима, тртља ми сваки дан о Немачкој. Немачка, Немачка, Немачка. То име ми одјекује у глави по цео дан. Немци, Немице, индустрија, градови, села, њиве. Цивилизација, здравље, рад. Рад. Код нас, кад на њиви или градилишту код неке сиротиње раде Бугари или Шиптари, домаћин нареди да се спреми ручак као да долази немачки цар. Код немачког цара у гостима имаш утисак да си код наше сиротиње.
Наставио сам да копам и приближио се крају њиве. Овде се полако терен уздиже и мора да се хода копајући узбрдо неких двеста метара. То ме је прилично уморило и завршивши врсту, сео сам на врху брда испод неког храста да мало предахнем. Први пут сам обратио пажњу на околину. Са овог брежуљка, поглед се пружао на долину која се завршавала једном тамном линијом у даљини. То је ивица хоризонта, рекло би се, или нека шума, река... Дунав! То је био Дунав, синуло ми је. Толико сам био близу њега, на свега пар километара. Нисам знао зашто, али ово ми је улило некакву наду и повратило расположење. Не за дуго.
Спустио сам се копајући и ломећи кичму. Шмит, који је седео у колима, ми је рекао да морамо назад на имање. Изгледа да се крава спрема за порођај, значајно је саопштио. Стигли смо у сумрак и одмах отишли до штале. Крава је мукала стојећи на ногама и окружена екипом ветеринара и целом Шмитовом породицом, покушавала да избаци из себе теле, које је већ мало вирило негде иза њене задњице. Није ишло, па је ветеринар помогао, извукавши га напоље. Теле је пало на сламу, пустило да га мајка олиже, а онда успело да се трапаво попне на две ноге. Сви су бурно пљескали рукама, звиждали и викали. Шмит ме је погледао. А онда погледао по штали.
- Србине, ниједно живо биће не треба да се роди у овој прљавштини. За вечерас ти је посао да очистиш шталу. Пажљиво и покупи све, ми живимо од органског ђубрива. А кад завршиш, дођи на славље.
Тутнуо ми је вилу у руку, потапшао ме по рамену и изашао. У штали су биле гомиле кравље балеге коју је требало утоварити на тракторску приколицу и одвести на место где је сагоревала и претварала се у ђубриво.
Познавао сам тај посао. Стајао бих у говнима и бацао их вилом у приколицу. Да очистим шталу, требало ми је неколико сати. Када би се вила забола у говна, окрзнула би даске на поду и поново се чуло оно познато крх. Из Шмитове куће чула се баварска музика. Хармоника је развлачила немачке веселе песмице. Кроз отворене прозоре, топло летње вече, поред немачког овчара у кавезу, кроз смрад крављих гована – пробијао се мирис димљених швапских кобасица, звекет кригли са хладним пивом и зној сисатих Шмитових ћерки које су их доносиле. Дисао сам ту мешавину и равномерно утоварао црнпурасти терет. Немачка је гласно и с поносом славила рођење новог члана своје стабилне фамилије. У позадини тог великог догађаја, док сам се увлачио у кревет у сутерену газдине куће, чинило ми се да чујем како сви германски алати оживљавају и уз неки магијски плес производе само један те исти звук: Крх! Крх! Крх!

*

Свитало је када сам угледао дебело Шмитово лице изнад себе.
- Буди се Србине! Од спавања се не живи. Да Немци по цео дан спавају, ништа не би имали. Данас ти частиш. Идемо код твог земљака.
Како можеш од раног јутра? Одакле ти та упорност? Гаде швапски. Ушли смо у његов нови џип, прешли макадамом до излаза са имања, избили на магистрални пут и кренули ка северу. Успут се појавила река коју сам видео јуче. Мутни, досадни и спори Дунав.
Имање на које смо дошли било је тик уз реку. Шмит ме оставио у џипу испред куће да се дивим баварском градитељском стилу, а сам је ушао унутра. Ускоро је изашао са домаћином, који ми се обратио на српском.
- Земљаче, како је овај свет мали! Развукао је широки осмех и пољубио ме трипут у образ. - Срби се љубе трипут, - додао је.
Све на њему било је немачко. Кроз прозор су се виделе исте оне сисате и плаве Немице, као и код Шмита. Кошуља, сат, кожна јакна, ципеле, беле чарапе. Ход је подесио веома газдински. Једино су му бркови били црни, јер није могао да промени тамни тен, турско наслеђе. Али, изгледа да то није сметало његовом германофилству.
- Земљаче, - обратио ми се, у овој земљи се изгледа тешко памте имена, - имам леп задатак за тебе. Знам да ћеш поштено да га обавиш, јер се наш човек промени кад оде из Србије. Ја не кријем, стекао сам нове навике. А кад би сви радили као Немци, наша би нација процветала. Одвео ме иза куће, до обора са свињама. -
Треба поправити зид који је срушила свиња рекордер. И ја сам то некад радио, имам црнотравске крви, - рекао је с поносом.
Видео је метлу наслоњену на зид. Окренуо је наопако и вратио на место.
- Моја мајка, на пример, увек држи метлу са дршком нагоре. Колико год да јој причам да се тако не ради у Немачкој, она ме не слуша. И неки овдашњи људи то раде и по томе се види ко је прави Немац, а ко аљкавац.
Слагао сам цигле, слушао гроктање будућих свињских рекордера, удисао смрад обора и ослушкивао гласан смех газди из куће, који се мешао са кикотањем швабица и мирисом кобасица. Овако миришу само рекордери. Негде се изгубило оно крх, питао сам се зашто га нема. Ваљда сам веровао да све у Немачкој има свој смисао и свој разлог, па и звуци алатки.
Посао је био готов и сео сам да предахнем. Поред мене је прошла земљакова ћерка, плава девојка од двадесетак година. Није ме приметила. Онда су прошле још две девојке, па жена, па неко од послуге. Нико није давао знаке да види да постоји у овом дворишту још неко живо биће. Сетио сам се да су у мом дворишту радили Румуни. Прошао сам исто тако поред њих, не јавивши се. Онда ме је отац ухватио за уво и вратио на капију, рекавши да уђем поново и кажем добар дан, али на француском, пошто – за разлику од мене – Румуни знају још неки језик. Убрзо су се појавили и Шмит и Земљак.
- Одлично си обавио посао. Имам за тебе још један послић, - насмејао се Земљак. Кренули смо према Дунаву. Неколико метара до његове обале стајала је септичка јама.
- Сигурно се питаш зашто се канализација не излива у реку, већ се септичка јама налази на самој обали, - поче Шваба Црнотравац. – То је зато што Немци нису као остали, они не загађују своју околину. Шмит се задовољно смешкао, климајући главом.
- Негде се запушило, рекао је. – Пробај да нађеш где.
Отворио је поклопац и указала су се вријућа говна. Очигледно ме је продао за данас, гад. Стајао сам на ивици јаме и тупо гледао у њу.
- Хајде, уђи унутра, шта чекаш, - унервозио се Шмит.
- Ући ће, пусти га мало. Срби су поносан народ, неће дозволити да се посао не обави, - смиривао га је Земљак.
- Знаш, кад сам служио војску, важило је правило да није човек ко голом руком не отпуши чучавац, - додао је сетно.
Погледао сам их. Стајали су замишљени над говнима и климали дебелим масним главама. Само неколико метара од мене лагано је клизио мутни, досадни Дунав, који су Немци чували чистог и дивили му се. Синуло ми је: сваки гастарбајтер је пророк. Избегавај наше и пређи Дунав по сваку цену! Немачка је уствари школа за видовњаке.
Окренуо сам се и пришао блатњавој води. Не знам да ли сам се тресао од беса, страха или хладне воде. Већ у блату до колена, гледао сам у газду Шмита и српског Немца. Трућали су о завршетку посла. Спор и мутан, Дунав ме је примио као брата. Овде није посебно широк и за неколико минута, био сам на другој обали. Није било тешко побећи, нико ме није јурио. Вратио сам се у Минхен, зарадио за аутобуску карту и дошао у Србију. За мном су се вукли само мириси димљених баварских кобасица, зноја сисатих Немица и звуци кригли са хладним пивом.

7 коментара:

emo_serpica је рекао...

Sjajno. Maestralni su kratki pasaži sa poređenjem mentaliteta, običaja, navika...

uncafediarte је рекао...

Nisam provalio,jesi li ozbiljno bio u zatvoru?

Предраг Милојевић је рекао...

Литерарно, да.

Kajzer Soze је рекао...

Odlično pišeš!

Tanja је рекао...

Ovo je vrlo profi.Svidja mi se.

Предраг Милојевић је рекао...

Хвала на читању и лепим речима...

Anya Byron је рекао...

Genijalno. Jako dobro napisana poređenja i sjajan osećaj za tok.

Постави коментар