Тешко да би се за данашње холивудске филмове због утицаја који они врше на целокупну јавност могло рећи да су у питању уобичајена уметничка дела, односно да припадају корпусу на који смо навикли када се говори, на пример, o сликарству или вајарству. Тешко да би нека слика, фотографија или статуа могла да оствари толики друштвени утицај колико то чини филмска индустрија; сам систем организације, огроман капитал присутан у свету филма и, наравно, повезаност овог средства изражавања са телевизијом чини да филмска трака односи убедљиву победу над својим "ривалима" у свету уметности. Уосталом, приступачност је у основи популарности сваког покрета - уметничког, идеолошког, политичког.
Управо на приступачност у америчком демократском поретку указује нам Тонy Каyе у свом филму „American History X“ из 1998. године. У Европи, повезаност са десничарским круговима повлачи са собом извесну одговорност. Ту постоји некакво „Хитлерово проклетство“, и чим загазите дубље у десничарску идеологију, наићи ћете на осуде, санкције и избегавање од стране јавног мнења, великих медија, средње класе и осталих тековина модерне Европе. Најсвежија је казна за британског принца који мора да, волонтирајући у Аушвицу, окајава грехе за јавно истицање нацистичких симбола. У скорој прошлости смо имали политичке санкције Аустрији због победе профашистичког кандидата Хајдера на изборима. Стално слушамо о хапшењима и забранама рада савремених неонацистичких удружења и покрета. Утицај десничарских и неонацистичких идеологија може се видети у постојању снажних поткултурних група, као што су разни „скин хеадс“ покрети.
Разуме се, у Америци ова идеологија пада на плодно тло, са једном малим додатком. Тамо није срамота бити фашиста или неонациста, а у великом делу америчког југа политички коректно је инсистирати на постојању природних разлика међу људима, величати организације као што је злогласни „ККК“ и бити оно што би се могло назвати узорним конзервативцем. Циљ овог текста није да омаловажи Каyе-ову причу само зато што је она издвојени, појединачни случај; корени неразумевања црне и беле заједнице су дубоки. Каyе критикује систем који људе шаље на дугогодишње робије јер су случајно испустили телевизор на полицајчеву ногу; он каже да систем то ради само зато што су ти људи друге боје коже, припадници неке од мањина које се налазе у подређеном положају у односу на белу заједницу. При том, илегални имигранти су у тешком положају јер се бели десничари сматрају посебно позваним да закон о држављанству тумаче тако да поменути нису добродошли и то им треба батинама показати. Овде се јавља сличност са хитлеровском идеологијом, у којој се истребљење негерманских народа правда „правом на животни простор немачког народа“. И у Америци се тврди да би се послови које обавља хиспано и црначка популација могли дати белцима, иако стоји да су то најгори послови које белци, начелно, неће да раде.
Посебна ставка која се у филму само овлаш додирује јесте антисемитизам. У Немачкој смо имали тезу да је немачки капитал индустријски и поштен, а јеврејски банкарски - шпекулантски и нераднички, непоштен и израбљујући. Необичност америчког фашизма је у томе што Јевреје доживљава као тумаче злих књига, организаторе завера, контролоре друштва. Стиче се утисак да их мрзе јер их не могу дохватити, те да их треба истући чим сиђу доле. Из сасвим супротног разлога се гаји мржња према црнцима и другим мањинама, јер они непосредно сметају, они су присутни на кошаркашком терену који би требало да припада само белцима. Са друге стране, црначка заједница није ни мало гостољубива; и ту је узајамна солидарност окренута ка проблему који долази споља, од белаца и њихове полиције. Што се Јевреја тиче, не изгледа да су погођени проблемима са политичком десницом. У њиховом случају, извесно је да им систем пружа сасвим удобну заштиту. Каyе помало разочарава у тражењу крајњих корена антирасних предрасуда и уопште фашисоидних ставова главног јунака, оличеног у глумцу Нортону. Он их види у породичном наслеђу и наклапању главе породице, и то не у систематском, већ успутном и случајном, алудирајући на лаку манипулацију адолесцентима. Школски систем за њега је у најбољм случају неутралан и попустљив према свима, а кривица за притиске на црну популацију сваљена је на неправедни правосудни систем. Овај став се свакако не може уважити; корени насиља, расних, верских и осталих предрасуда леже дубоко у америчкој историји и тежњи за економском превлашћу и доминацијом. Неслагање и нетолеранција између америчких расних и националних заједница траје колико и додири између тих заједница. Још не постоји добар пример суживота ових заједница у САД, а да у питању није издвојен и појединачни пример.
Ипак, на трагичан начин, главни јунак прелази пут од фашисте до отрежњења од национализма. Иако је мамурлук трагичан, он уноси позитивно светло у америчке међунационалне односе у смислу поруке коју шаље, истовремено упозоравајући и износећи на видело сав прљав веш оваквог поретка: појединачни напори су за похвалу, али ће трагичних догађаја бити и убудуће – све док се систем не позабави питањима расних и етничких разлика, те изједначавањем права свих заједница у овом, за сада конзервативном и социјално неједнаком друштву.
На крају, у смислу коментара с почетка овог текста, може се рећи да иако овакви филмови не претендују на највише уметничке вредности, они могу бити документ упозорења у времену када се ситуација у стању људских права не помера у позитивном смислу. Ако неко ванинституционално може утицати на смањење тензија, то су свакако овакви медији и заслужују позитивну оцену.
Управо на приступачност у америчком демократском поретку указује нам Тонy Каyе у свом филму „American History X“ из 1998. године. У Европи, повезаност са десничарским круговима повлачи са собом извесну одговорност. Ту постоји некакво „Хитлерово проклетство“, и чим загазите дубље у десничарску идеологију, наићи ћете на осуде, санкције и избегавање од стране јавног мнења, великих медија, средње класе и осталих тековина модерне Европе. Најсвежија је казна за британског принца који мора да, волонтирајући у Аушвицу, окајава грехе за јавно истицање нацистичких симбола. У скорој прошлости смо имали политичке санкције Аустрији због победе профашистичког кандидата Хајдера на изборима. Стално слушамо о хапшењима и забранама рада савремених неонацистичких удружења и покрета. Утицај десничарских и неонацистичких идеологија може се видети у постојању снажних поткултурних група, као што су разни „скин хеадс“ покрети.
Разуме се, у Америци ова идеологија пада на плодно тло, са једном малим додатком. Тамо није срамота бити фашиста или неонациста, а у великом делу америчког југа политички коректно је инсистирати на постојању природних разлика међу људима, величати организације као што је злогласни „ККК“ и бити оно што би се могло назвати узорним конзервативцем. Циљ овог текста није да омаловажи Каyе-ову причу само зато што је она издвојени, појединачни случај; корени неразумевања црне и беле заједнице су дубоки. Каyе критикује систем који људе шаље на дугогодишње робије јер су случајно испустили телевизор на полицајчеву ногу; он каже да систем то ради само зато што су ти људи друге боје коже, припадници неке од мањина које се налазе у подређеном положају у односу на белу заједницу. При том, илегални имигранти су у тешком положају јер се бели десничари сматрају посебно позваним да закон о држављанству тумаче тако да поменути нису добродошли и то им треба батинама показати. Овде се јавља сличност са хитлеровском идеологијом, у којој се истребљење негерманских народа правда „правом на животни простор немачког народа“. И у Америци се тврди да би се послови које обавља хиспано и црначка популација могли дати белцима, иако стоји да су то најгори послови које белци, начелно, неће да раде.
Посебна ставка која се у филму само овлаш додирује јесте антисемитизам. У Немачкој смо имали тезу да је немачки капитал индустријски и поштен, а јеврејски банкарски - шпекулантски и нераднички, непоштен и израбљујући. Необичност америчког фашизма је у томе што Јевреје доживљава као тумаче злих књига, организаторе завера, контролоре друштва. Стиче се утисак да их мрзе јер их не могу дохватити, те да их треба истући чим сиђу доле. Из сасвим супротног разлога се гаји мржња према црнцима и другим мањинама, јер они непосредно сметају, они су присутни на кошаркашком терену који би требало да припада само белцима. Са друге стране, црначка заједница није ни мало гостољубива; и ту је узајамна солидарност окренута ка проблему који долази споља, од белаца и њихове полиције. Што се Јевреја тиче, не изгледа да су погођени проблемима са политичком десницом. У њиховом случају, извесно је да им систем пружа сасвим удобну заштиту. Каyе помало разочарава у тражењу крајњих корена антирасних предрасуда и уопште фашисоидних ставова главног јунака, оличеног у глумцу Нортону. Он их види у породичном наслеђу и наклапању главе породице, и то не у систематском, већ успутном и случајном, алудирајући на лаку манипулацију адолесцентима. Школски систем за њега је у најбољм случају неутралан и попустљив према свима, а кривица за притиске на црну популацију сваљена је на неправедни правосудни систем. Овај став се свакако не може уважити; корени насиља, расних, верских и осталих предрасуда леже дубоко у америчкој историји и тежњи за економском превлашћу и доминацијом. Неслагање и нетолеранција између америчких расних и националних заједница траје колико и додири између тих заједница. Још не постоји добар пример суживота ових заједница у САД, а да у питању није издвојен и појединачни пример.
Ипак, на трагичан начин, главни јунак прелази пут од фашисте до отрежњења од национализма. Иако је мамурлук трагичан, он уноси позитивно светло у америчке међунационалне односе у смислу поруке коју шаље, истовремено упозоравајући и износећи на видело сав прљав веш оваквог поретка: појединачни напори су за похвалу, али ће трагичних догађаја бити и убудуће – све док се систем не позабави питањима расних и етничких разлика, те изједначавањем права свих заједница у овом, за сада конзервативном и социјално неједнаком друштву.
На крају, у смислу коментара с почетка овог текста, може се рећи да иако овакви филмови не претендују на највише уметничке вредности, они могу бити документ упозорења у времену када се ситуација у стању људских права не помера у позитивном смислу. Ако неко ванинституционално може утицати на смањење тензија, то су свакако овакви медији и заслужују позитивну оцену.
Постови
0 коментара:
Постави коментар