уторак, 26. јануар 2010.

Пера

Вратио се Пера! То јест, није се вратио, већ сам га срео на улици. Кренуо сам у продавницу и видео га. Сива мачка, са жуто - прљавим преливима по грудима.
"То је ничија мачка", рече ми жена која је изашла из куће.
"Није, то је била моја мачка", одговорио сам и узео Перу у наручје. "А и сад живи код некога, видиш да има огрлицу против бува."
Пера је, иначе, женско. Он је родоначелник моје фамилије мачака. Успели су да ми га утрапе, јер нисам умео да му препознам пол кад је био мали, а инсистирао сам на мужјаку, мачору. У тај прљави лажљиви посао моја жена је увукла и целу околину и сви су тврдили да је Пера мушко. Онда се Пера породио. Онда су се породила и Перина деца и једва смо успевали да поделимо толике мачке. Нека од њих су отишла у Крушевац, нека у Аранђеловац, нека у Београд. Нека су завршила као ловци на стовариштима, нека код разних баба и деда, нека су добила другаре у другим животињама. Неких, на жалост, више нема.
Мислили смо да је и Пера страдао. Међутим, ту је, жив и здрав, свега стотинак метара од куће у којој је одрастао.
"То је моја мачка", појавио се сада и муж оне жене која је тврдила да је мачка ничија. Знам човека, онако, из краја. "Само са мном хоће, све остале уједа."
"Ујела је и комшију, носи је ако хоћеш", рече жена и уђе у неки комби.
"Ја је пустим у кућу, откад сам се разболео, има две године, баш ми је пријало да се дружим с њом. Знаш како, она легне поред мене, преде, баш се добро дружимо. А моја жена је не воли, избаци је кад се врати с посла", рече муж када је комби отишао.
Објасним комшији Перину историју. Пера је сувише доминантан да би трпео друге животиње око себе. А код мене у дворишту их има. Једном се, сећам се, наљутио пошто смо га спречили да избаци своју децу из дворишта. Онда је отишао код комшије и данима лежао на кућици комшијиног пса, режећи на све.
"Знаш, кад сам добио отказ на послу, некако сам се и разболео у исто време", наставио је комшија. "Иако сам члан ДСС-а, истерали ме. А кад имаш психичке сметње, свима је лако да те одбаце. А овај овде комшија, баксуз, гађао је камењем, рекао сам му да ћу да зовем полицију. Значи, то је Пера. Много позитивног ми је донео. Понеси га ако хоћеш, ипак, твој је."
Објашњавао сам комшији да Пера воли да буде главни, те да зато неће да живи код мене и са другим животињама. За то време, Пера је обилазио око мене, умиљавао се, мазио. Покушао сам да га убацим у комшијино двориште, како не би ишао за мном. Пера се истргне, огребе ме и скочи у двориште. Комшија је покушао да га дозове, међутим, Пера се само намргодио и почео да фркће и режи.
Неке ствари се никада не мењају. Махнем комшији и наставим ка продавници. Вратио се Пера!

4 коментара:

Retka Zverka је рекао...

'Bem ti život, od silne svačije ljubavi ženski Pera klošari li klošari, sa sve bajatom ogrlicom protiv buva. Protest! Iz mene progovara mačka, moj alter-ego koji se ionako bori za svakodnevnu prevlast sa jednom 'pravom' mačkom. ;-)

Предраг Милојевић је рекао...

Шта да се ради, није једини који је побегао од сопствене деце.

emo_serpica је рекао...

Slatka priča. Ne obožavam baš nešto mačke jer im ne volim ćud. A ženski Pera se pokazao tako neodgovornim ... što me samo učvršćuje u uverenju da je mačji karakter diskutabilan ;)

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Ne poznajem mačke, jer sam nepopravljivi "kučkar" ali prepoznajem tu ljubav između životinje i čoveka. I borbu za prevlast. I sve ono što se nužno između te dve stvari događa. Lepa priča. Pozdrav!

Постави коментар