среда, 05. мај 2010.

Преливање


Где су нестали синдикати? Где су радници који су држали говоре о бескласном друштву, радничкој држави и социјалној правди? Зашто немамо партију левице са упориштем у радничкој класи?
Право је питање зашто се протести не преливају из једне земље у другу. Чак и унутар разних земаља, један део радника протестује, други остаје миран, као да се то њих не тиче. Сви покрети у којима су грађани у борби против система успевали да однесу макар какве победе, били су међународни. Сасвим сигурно је да се у Србији, Хрватској, Босни, Бугарској, Русији, Украјини - лошије живи него у Грчкој. Па ипак, грчке варнице не допиру до ових земаља.
Будимо сигурни да је немешање пут ка феудалном капитализму, друштвеном облику који ће бити прилагођен нашем менталитету. Има ли некога ко ради код "приватника", а да се не жали на услове рада, радно време, мобинг (сексуално узнемиравање, расну и верску дискриминацију), закидање на одмору и плати, емотивно и људско шиканирање и друго малтретирање? Можда и има. То су они који неће да вас оптерећују својим проблемима, па зато ћуте.

8 коментара:

Kajzer Soze је рекао...

Pravo je pitanje gde je nestao bilo kakav bunt?
Ljudi su postali mrtva puvala.

Predrag Milojević је рекао...

Страх да ће изгубити и оно што имају многе натера да се повуку.

Kajzer Soze је рекао...

P.S. A problem je dvostruke prirode, kako pojedini privatnici izrabljuju radnike a oni ćute,tako je i radnička klasa s druge strane previše razmažena,pa će naći razgloga da se žali i kada taj razlog zapravo nije realan. Sve se,naravno, uvek završava samo na rečima.

Retka Zverka је рекао...

Grci su prvo prodali bulju Amerima, godinama živeli (manje-više lagodno) na kreditima koje očigledno niko nije mislio da vrati i sada je doteralo cara do duvara. E, sad, grčka radnička klasa ima štrajkačku tradiciju, ujedinjeni su u svojim zahtevima, jako teško odustaju od njih i spremni su na duge staze da pružaju otpor. Mislim da je u Srbiji tako nešto teško izvodljivo iz razloga što smo mi narod koji ne ljubi bližnjeg svog, koji je izgubio svaki osećaj za solidarnost i koji konačno ne može da se ujedini ni oko čega. Navodno je narod bio ujedinjen 9. marta 1991. godine, pa izborni protesti 1996-1997, pa kad je "rušio" Miloševića, ali vrlo brzo je svima postalo jasno da su bili samo deo propagandne mašinerije i da je to bila čista politička manipulacija. Mi i nemamo sindikate, mi imamo nešto što liči na SOUR-e, gde sede babe i dede koje su van svih vremenskih zbivanja i tokova i koji primaju plate (čitavog života) ni za šta i kojima je glavni domet i dalje nabavka svinjskih polutki i sl. Mi nemamo sindikate, mi imamo gomilu sitnih šićardžija. Pogotovo je misaona imenica organizovanje snažnih strukovnih sindikata čiji bi jedini cilj bila borba za položaj radnika. Narod je dezorijentisan, obeshrabren, ubijen u pojam, pola nacije se drogira bensedinama, druga polovinama nekim drugim drogama, tako da, nisam sigurna da nam se lepo piše. Jednostavno, prošlo je vreme junaka i heroja.

Miodrag Ristic је рекао...

Da li da odmah napomenem da sam jedan od tih protiv kojih bi trebalo da se bune? Ako me ta činjenica ne diskvalifikuje za ovu raspravu, imao bih šta da kažem jer sam bio 10-tak godina član sindikata. Naš sindikat je bio socijalističko-dekorativan a transformisao se u veliki broj dekorativno-dekorativnih. Poseban "biser" je da ima oko 10.000 registrovanih sindikata (!!?) Evo nas troje iz kometara ovog posta možemo da presavijemo tabak i pošaljemo ministarstvu zahtev - i to je to! Što je najbolje, bićemo jedan od retkih REPREZENTATIVNIH sindikata.

Ali sve to su samo posledice. Uzrok je da je tzv "radnička klasa" zapravo prestala da postoji. Mi više nemamo ni teoretskih mogućnosti da većinu radnika ikada zaposlimo (niti je to zapravo potrebno) Snaga radničkog pokreta je uvek poticala iz činjenice da su bili POTREBNI a to jednostavno više nije slučaj. Višak vrednosti se proizvodi "presipanjem" sa nekih drugih tržišta i finansijskim malverzacijama. Jedina razlika izmedju bogatih i siromašnih zemalja nije u višku radnika, nego u visini socijalne pomoći...

emo_serpica је рекао...

Ako govorimo o Grcima, mislim da su oni dugo i predugo "maženi" i "paženi", trošeći nezarađeno, na kreditima uljuljkani u lažnom sjaju. Ovo sada "ratuje" ona trećina koja je na jaslama državnim i koja ne bi da steže kaiše... I kod nas je tako: samo sindikati državnih službenika se "koprcnu" da bi za neki bedni procenat povećali plate i to je sve( obično je to krajem svakog avgusta pred početak nove školske godine...) Sindikati kod privatnika ne postoje, a među radnicima kod njih vlada opšta bezvoljnost i apatija. Mrtvo more...To su činjenice.Ali, šta bi trebalo uraditi da se promene? o tome bi valjalo popričati...

Predrag Milojević је рекао...

Sindikati su pokazatelj stanja u društvu - nema solidarnosti, a vrednosti se iskazuju isključivo u novcu. I ja sam član sindikata koji mi mesečno odbija 1% od plate za svoje potrebe, a predsednica sindikata koju sam jednom pokušao da kontaktiram, neljubazno je odbrusila da nema vremena da razgovara sa mnom. Za pet godina ovaj sindikat nije otvorio baš nijednu raspravu vezanu za pitanja uslova rada zaposlenih, kao ni bilo koje drugo pitanje, pa čak ni pitanje čuvene svinjske polutke.
Ovde se niko ne može okriviti - ako želimo rezultate, moramo se sami angažovati. Pa, ili će se na nivou društva napraviti trajni kompromis, kao npr. u Japanu između države, poslodavaca i sindikata, ili će tortura prevladati. A tortura ne pokrive jedno polje, kao što je polje međuljudskih odnosa u preduzećima, već se preliva iz sektora u sektor. Ako je neko danas maltretirao svog podređenog na poslu ceo dan, zar se može očekivati da svoju porodicu voli kad dođe kući?

sheky је рекао...

pa pa proleteri,čistota tvojih reči pokreće debatu,pod sultanima i knezovima,ljudi mi smo pukli ko polutke,ako se klinci nekako izvuku,ova jad i čemer,svakako da moramo pokušavati,ali,ali,ali....jebem im ja mater(a nisam sklon psovkama)ne u toj meri...neznam odakle snaga ovom narodu,da trpi i čeka,balkan boy,mene više mrzi i da razmišljam o tome,ideš na posao,čekaš platu i pokušavaš da preživiš,sreća je da volim da čitam pa mi mašta oduzima stvarnost

Постави коментар