недеља, 02. мај 2010.

О чему писати после 1. маја

Већ неко време говори се о недостатку друштвено ангажованих и политичких текстова код српских прозних писаца. Има истине у тој замерци, а вероватно и потребе за оваквим ангажманом. Уосталом, дела која би се у неку руку могла сврстати у ову литературу потпуно су оправдала разлог бављења овом тематиком и доживела планетарни успех. Можда добар роман не би ни био такав да се не бави друштвено-политичким темама.
Писац пише вероватно свестан друшвене климе која га окружује. Он својим радом чини да друштвена стварност изгледа другачије, а са друге стране, окружење је део његове социјане перцепције; овај процес је двостран и нераскидив и подсећа на феномен телевизије – нисмо више сигурни да ли она одражава стварност или стварност осликава утиске са малих екрана.
Само, како писати у времену које прикрива друштвене разлике? У време социјализма имали смо потребу за апологијом и истицањем радничке класе и револуционарне антифашистичке борбе, али најпопуларнији писци били су уједно и дисиденти који нису желели да се баве питањима соцреализма. Подсетимо се Кишових савета младом писцу: „на помен социјалистичког реализма напушташ сваки даљи разговор“.У данашње, транзиционо време, сличан отпор није дозвољен на један веома конвенционалан начин – писац који би писао о савременим друштвеним неправдама био би у ситуацији да нико не жели да га разуме. Нико вас неће ухапсити, али вас неће ни узети у обзир. Зашто је то тако?
Можда смо током историје били сувише размажени и навикли да слободу тражимо као да она долази споља; у томе се и огледа наша провинцијалност. Слобода великих народа долази из средишта њиховог друштвеног система, својеврсног политичког духа који се вековима ствара неговањем одређених традиција и упорном одбраном демократских принципа. Дакле, изнутра. Зато њихови писци и теоретичари говоре о својим срединама. Немају потребу да слободу траже у свету, ако је она већ ту. Међутим, осврнимо се око себе (и у себе) и рецимо: има ли је код нас? Да ли би неко читао роман Човек у мраку да га је написао неки наш писац, а да је уместо Џорџа Буша један од актера био Момир Булатовић? Можда ће неко и рећи да смо способни да за себе изнедримо политичке и сваке друге слободе и одбацимо терет свакаквог средњевековног наслеђа које нам као велики терет стоји на леђима.
У транзиционим временима све се може довести у сумњу и релативизовати. Све институције и принципи Запада и Истока могу пасти у воду пред огорченом борбом за опстанак најсиромашнијих и грчем отимачине најбогатијих. У средини, ни тамо ни овамо, стоје посматрачи: социолози, психолози, историчари. И писац, као неко ко покушава да ухвати онај посебан део стварности који само он види.
Али, транзиција ће проћи и збуњеност њоме ће можда бити замењена мирним и једносмерним капиталистичким токовима. Па, ако српски писци нису успели да себе пронађу у тумбањима које доносе револуције, преврати и несигурност, како ће се снаћи у просперитетној, досадној будућности? Да ли ће се и даље писати о политички пожељним, коректним темама и избегавати директни ударци? Па, ако ће таква будућност ионако доћи, зашто уопште писати о њој и замерати се читаоцима и властима? Или ће, ипак, лоцирање класног сукоба који се враћа на позорницу бити могући извор тема?
И стварно – где се изгубила полемика класних сукоба? Да ли је нестала у самоуправном експерименту или се повукла на маргине салонских или кафанских политичара? Да ли се одржала само у псовкама незадовољних радника, који за минималац у продатим, поклоњеним и покраденим фабрикама једва преживљавају у тишини амосфере страха да може бити горе, стварајући тако још један ослонац новој елити која се диже из рушевина НАТО бомбардовања?
Друштво, међутим, није једноставан низ класа и међукласа, слојева који се једва истичу својим особеностима. Оно је и низ пресека, норми и веровања која се у разним контекстима – историјским, религиозним, магијским, научним, политичким – провлаче кроз појединца и његову друштвену средину. Када је Маргарет Тачер успела да заради надимак „Челична леди“, било је то стога што је отпустила три милиона рудара и металских радника. Истовремено, у сектору услуга, који је финансирала и развила британска влада, посао је нашло три и по милиона људи. Гледано кроз бројке, више је становника запослено, него што је изгубило посао. Данас сектор услуга и његове истакнуте делатности, као што је нпр. маркетинг, имају много већи утицај од деполитизоване радничке класе и ослабљених и дезорјентисаних синдиката.
Неки аутори тврде да класе више и не постоје и да у друштву, један уз други, егзистирају друштвени слојеви. Неки, међутим, сматрају да класе постоје као што постоје и куће у којима живе, саздане од тврдог и неуништивог материјала. Устројство таквог система онда почива на његовом најнижем члану – радничкој класи. Сви живимо од онога што она може да произведе. У тој класи одвија се невољни живот великог броја људи. И шта све није изазвано незадовољством условима живота у којима ова класа живи, почев од породичног насиља, преко алкохолизма и безнађа и недостатка новца за школовање деце, што ту децу ставља у позицију у којој су данас њихови родитељи, до сечења прстију и самоубистава како би се на најекстремнији начин исказало незадовољство. А нема више друштвене солидарности која би умањила отуђење, већ је на делу борба за посао и зараду, која додатно пооштрава ионако лоше односе међу људима. А шта ако неко, на пример, није способан да се избори за посао и зараду? Да ли га оставити да умре од глади? Сва постављена питања прати потпуно одсуство полемике и препуштеност себи оних који су у невољи.
Ипак, до успостављања коначног изгледа српског капитализма протећи ће још много мутне воде српским рекама. Да ли ће се и нешто од те воде прелити и у чаше српских писаца? Можда, али да би се о њој писало, мора постојати и спремност да се издрже ударци оних о којима се пише. Данас ти ударци нису страшни као у време гулага и Голог отока, већ су сведени на једину могућу казну, а то је игнорисање. Ни много, ни мало.

4 коментара:

sheky је рекао...

Апатија изједа,споља и изнутра,вечита борба за сутрашњи дан,који ће можда бити бољи од данашњег,да не ценимо наше нове писце,очигледно је а схватам да и ти мислиш да и они имају удела у томе и зашто је то тако,много је информација,дезинформација,наћи смислену дозу коришћења истих прави је успех,а пробити се у врх жељених и опште прихваћених,тешко,јер ко данас има апсулутни ауторитет,све има своју другу опцију,што је добро али и конфузно...капитализам је индивидуализам,што би на све то рекао Јеротић,Индивидуација и (или)обожење...ко преживи...поздрав

Predrag Milojević је рекао...

Слажем се, несигурност је данас доминантна. Могућност планирања је привилегија.

Kajzer Soze је рекао...

Za jednog pisca ne postoji ništa gore nego da bude pogrešno shvaćen.
Kada živiš u zemlji u kojoj strukturu stanovništva čini ogroman broj nepismenih, neobrazovanih, slepih ljudi koji uz to još i boluju od amnezije, taj rizik pisca da bude pogrešno shvaćen je ogroman. S te strane razumem.
S druge strane, ne razumem gde je nestao bunt i ko će pozvati na njega mlađe generacije, ako ne pisci? Zar nisu i veliki pisci naše prošlosti bivali pogrešno tumačeni i shvatani, pa im to nije smetalo da pišu? Dobra pitanja si postavio ovim tekstom, samo što su odgovori, nažalost, tužni.

Predrag Milojević је рекао...

Naravno. Treba govoriti o onome o čemu si naumio, bez obzira na rizike.

Постави коментар