О чему писати после 1. маја

Већ неко време говори се о недостатку друштвено ангажованих и политичких текстова код српских прозних писаца. Има истине у тој замерци, а вероватно и потребе за оваквим ангажманом. Уосталом, дела која би се у неку руку могла сврстати у ову литературу потпуно су оправдала разлог бављења овом тематиком и доживела планетарни успех. Можда добар роман не би ни био такав да се не бави друштвено-политичким темама.

Писац пише вероватно свестан друшвене климе која га окружује. Он својим радом чини да друштвена стварност изгледа другачије, а са друге стране, окружење је део његове социјане перцепције; овај процес је двостран и нераскидив и подсећа на феномен телевизије – нисмо више сигурни да ли она одражава стварност или стварност осликава утиске са малих екрана.

Само, како писати у времену које прикрива друштвене разлике? У време социјализма имали смо потребу за апологијом и истицањем радничке класе и револуционарне антифашистичке борбе, али најпопуларнији писци били су уједно и дисиденти који нису желели да се баве питањима соцреализма. Подсетимо се Кишових савета младом писцу: „на помен социјалистичког реализма напушташ сваки даљи разговор“.У данашње, транзиционо време, сличан отпор није дозвољен на један веома конвенционалан начин – писац који би писао о савременим друштвеним неправдама био би у ситуацији да нико не жели да га разуме. Нико вас неће ухапсити, али вас неће ни узети у обзир. Зашто је то тако?

Можда смо током историје били сувише размажени и навикли да слободу тражимо као да она долази споља; у томе се и огледа наша провинцијалност. Слобода великих народа долази из средишта њиховог друштвеног система, својеврсног политичког духа који се вековима ствара неговањем одређених традиција и упорном одбраном демократских принципа. Дакле, изнутра. Зато њихови писци и теоретичари говоре о својим срединама. Немају потребу да слободу траже у свету, ако је она већ ту. Међутим, осврнимо се око себе (и у себе) и рецимо: има ли је код нас? Да ли би неко читао роман Човек у мраку да га је написао неки наш писац, а да је уместо Џорџа Буша један од актера био Момир Булатовић? Можда ће неко и рећи да смо способни да за себе изнедримо политичке и сваке друге слободе и одбацимо терет свакаквог средњевековног наслеђа које нам као велики терет стоји на леђима.

У транзиционим временима све се може довести у сумњу и релативизовати. Све институције и принципи Запада и Истока могу пасти у воду пред огорченом борбом за опстанак најсиромашнијих и грчем отимачине најбогатијих. У средини, ни тамо ни овамо, стоје посматрачи: социолози, психолози, историчари. И писац, као неко ко покушава да ухвати онај посебан део стварности који само он види.

Али, транзиција ће проћи и збуњеност њоме ће можда бити замењена мирним и једносмерним капиталистичким токовима. Па, ако српски писци нису успели да себе пронађу у тумбањима које доносе револуције, преврати и несигурност, како ће се снаћи у просперитетној, досадној будућности? Да ли ће се и даље писати о политички пожељним, коректним темама и избегавати директни ударци? Па, ако ће таква будућност ионако доћи, зашто уопште писати о њој и замерати се читаоцима и властима? Или ће, ипак, лоцирање класног сукоба који се враћа на позорницу бити могући извор тема?

И стварно – где се изгубила полемика класних сукоба? Да ли је нестала у самоуправном експерименту или се повукла на маргине салонских или кафанских политичара? Да ли се одржала само у псовкама незадовољних радника, који за минималац у продатим, поклоњеним и покраденим фабрикама једва преживљавају у тишини амосфере страха да може бити горе, стварајући тако још један ослонац новој елити која се диже из рушевина НАТО бомбардовања?

Друштво, међутим, није једноставан низ класа и међукласа, слојева који се једва истичу својим особеностима. Оно је и низ пресека, норми и веровања која се у разним контекстима – историјским, религиозним, магијским, научним, политичким – провлаче кроз појединца и његову друштвену средину. Када је Маргарет Тачер успела да заради надимак „Челична леди“, било је то стога што је отпустила три милиона рудара и металских радника. Истовремено, у сектору услуга, који је финансирала и развила британска влада, посао је нашло три и по милиона људи. Гледано кроз бројке, више је становника запослено, него што је изгубило посао. Данас сектор услуга и његове истакнуте делатности, као што је нпр. маркетинг, имају много већи утицај од деполитизоване радничке класе и ослабљених и дезорјентисаних синдиката.

Неки аутори тврде да класе више и не постоје и да у друштву, један уз други, егзистирају друштвени слојеви. Неки, међутим, сматрају да класе постоје као што постоје и куће у којима живе, саздане од тврдог и неуништивог материјала. Устројство таквог система онда почива на његовом најнижем члану – радничкој класи. Сви живимо од онога што она може да произведе. У тој класи одвија се невољни живот великог броја људи. И шта све није изазвано незадовољством условима живота у којима ова класа живи, почев од породичног насиља, преко алкохолизма и безнађа и недостатка новца за школовање деце, што ту децу ставља у позицију у којој су данас њихови родитељи, до сечења прстију и самоубистава како би се на најекстремнији начин исказало незадовољство. А нема више друштвене солидарности која би умањила отуђење, већ је на делу борба за посао и зараду, која додатно пооштрава ионако лоше односе међу људима. А шта ако неко, на пример, није способан да се избори за посао и зараду? Да ли га оставити да умре од глади? Сва постављена питања прати потпуно одсуство полемике и препуштеност себи оних који су у невољи.

Ипак, до успостављања коначног изгледа српског капитализма протећи ће још много мутне воде српским рекама. Да ли ће се и нешто од те воде прелити и у чаше српских писаца? Можда, али да би се о њој писало, мора постојати и спремност да се издрже ударци оних о којима се пише. Данас ти ударци нису страшни као у време гулага и Голог отока, већ су сведени на једину могућу казну, а то је игнорисање. Ни много, ни мало.