Мале приче о великом путовању

Увод

Желим да верујем да ћу се једног дана ипак упутити на путовање око света. Накако, а ваљда откад последњих година свакодневно путујем на посао, ова жеља је све израженија. Крећем на посао из М., провинцијског градића. Он може постојати било где у Србији, а не само у Шумадији, где се тренутно налази. Већ пет година путујем и живим истим ритмом: двадесет дана месечно, педесет километара до посла, онда још неколико километара градским превозом у Београду, па кад завршим посао, истим путем до куће.

На послу, мршава, незбринута деца, живе у државној установи, јер немају где на другом месту. Замислите да вам је као уточиште остала још само државна установа у Србији. Није највећа срећа на свету? И да бих радио, прешао сам, простим рачуном, око четрдесет хиљада километара, што је једнако обиму Земљине кугле. Зарадио сам око дванаест хиљада евра, што је довољно за пут о коме маштам. На послу не пишем овај дневник са путовања, иако је посао такав да дозвољава приступ рачунарима и пуно слободног времена. Нервозна деца и мене чине нервозним, склона су инцидентима; то ствара напетост, а с њом нема писања, барем што се мене тиче.
Када завршим с послом, крећем кући. Целукупну километражу који сам прешао волим да поистобветим са својим жељеним путовањем око света. На пример, на 30000 километара од куће био је пожар у Дому. Тад сам био у Кини. На 17590 километара наши штићеници потукли су се са штићеницима другог дома, било је крвавих глава, срећом без озбиљних последица: Колумбија. Онда Куба. Обилазим музеј револуције, одајем почаст погинулим борцима. Радим с маском, јер деца обољевају од новог грипа. Сада сам на 39967-ом километру. Управо сам девојчицу од четрнаест година после нервног напада одвео на клинику. То може бити као некакав обилазак Њујорка, пошто је хаотичност прва асоцијација кад се говори о том великог граду. Док је докторка оставља у клиници, ја улазим у Ластин аутобус, бројач куца: 39968, 39969...
Стижем у М., одакле сам кренуо на пут пре читавих пет година. Успомене са тог путовања сажео сам у неколико поглавља, која говоре о најинтересантнијим детаљима пута, који је – километарски - једнак путу око света. Ипак, ово је путописа са путовања у месту и не треба се заваравати: предели и догађаји су пролазили кроз мене, а не ја кроз њих.
Са јубиларним 40000 километром седам на столицу у башти кафеа који се налази у близини моје куће. Прилази конобарица и прима наруџбину, али томе ћемо се вратити нешто касније. Круг је затворен, путовање је готово. Као да никада из те столице нисам ни устајао.

Први део

Роки

Три обавезне теме на српским славама, свадбама и аутобуском путовањима јесу: изолација, гасификација и сточарство. Сигурно ћете, ако већ нисте, приметити да је једна од ове три теме неизбежна где год се затекнете, а у околини има још Срба.

Високи Циганин, Роки, који све без изузетка, и мушкарце и жене и младе и старе зове једним именом – Роки, улази на станици у М.
- Где си Роки, - поздрави једним узвиком све присутне, па се стровали на седишта испред мене, само дијагонално, тако да нас дели пролаз. Већина му отпоздрвља, мањи део аутобуса не обраћа пажњу. Обузети су собом и припремама за пут: стављају слушалице у уши да не би трпели народњаке које са разгласа пуштају Ластини возачи, највећи поштоваоци турске музике на свету, или покушавају дремежом да се искључе из свих збивања. Неки се одлучују и за борбу надјачавања, тако да се сада мешају звуци Егзита са онима из Гуче, далматинским шлагерима и босанским севдалинкама.

Е, да: тих дана се повела полемика: Егзит или Гуча? И човек се замисли - да ли је боље цео дан  седети под шатором, јести кисели купус и пити пиво у познатом вашарском окружењу, где вам се чини да свакога познајете и где било с ким можете да разговарате о било чему, где све смрди на ћумур, зној и алкохолна испарења или спавати под шатором преко дана, а ноћу уз заглушујућу буку ходати по прашини до колена са гомилом странаца с којима се не може смислено разговарати, чак и да хоћете... Дилема је стварно велика. У прилог Гучи, међутим,  иду и типичне причe са таквог скупа, које Србијом шире гучанску митологију. Једна од њих гласи Како се спрема српска хоботница? Ево овако: купи се једна смрзнута хоботница од кило - кило и по. Изнад куће потпали се котлић, у кога се налије вода до половине. Онда се у кључалу воду сипа што разноврсније поврће - шаргарепа, кромпир, паприка, целер и стави се очишћена хоботница. То крчка пет сати. Истовремено, испод куће се стави прасе да се пече. Кад прасе буде печено, чорба из котлића се проспе, а она хоботница се подели на комаде и да мачкама, да нам не сметају док једемо прасетину... (салве смеха и одобравања, а приповедач крај приче понавља више пута). Ко се кретао путевима Гуче, Веселог спуста, првомајских уранака и седељки са пуно хране и пића које се упорно одржавају широм Србије, јасно му је о каквом се штимунгу ради.
Роки је висок, али мршав, шишти док прича, вероватно последица астме коју већина Цигана има. У ромској популацији астма и туберкулоза су уобичајене болести. То не чуди: посматрао сам ромску децу из Дома у коме радим – усред зиме, на великим минусима, излазе напоље само у танким џемперима. У згради, готово сви су боси и обично одбијају да послушају савете о важности обувања ципела. Правим се да читам, а не могу ни да не чујем шта разговора са другом, такође Циганином, али крупним, као од брега одваљеним.
- Док завршимо, биће три сата. Онда смо слободни, а аутобуса нема до пет. Могли би да прошњувамо мало.
- Море, није ми до тога, Роки, цео дан сам шамарао стиропол, нисам стиг'о ни да се окупам.
- Каже се стиропор.
Роки оћута.
- Спремаш се за зиму? А колико стављаш?
- Двојку.
Зачуше се гласови негодовања.
- Два сантиметра? То није довољно! Само два – бацање пара! Уложио си у мрежицу и у лепак, додај само мало пара до петице...
- Додао би ја, Роки, само одакле?
- Двојка ти не вреди, боље изолуј кућу блатом и сламом...
Роки се унервози.
- Мислиш да ће бити посла? - обрати се колеги са којим путује.
- Ма, јок! Нит' је недеља, нит' је празник. Стандардно – сто педесет до двеста пражњења, а онда куд који.
- Без нас град не може.
- Не може. Усмрдели би се к'о свиње.
Некако у то време, кад аутобус креће, стижу позиви од куће.
- Јеси ли кренуо, - пита забринута жена мужа који ради искључиво трећу смену.
- Јесам, што питаш, - нервозно одговара.
- Јавили на телевизији, - каже жена - колона туриста из Грчке блокирала Бубањ поток, чека се и по два сата.
- Па шта? - нервира се муж.
- Ништа, само да ти јавим, што се одма' свађаш?
И другима звоне телефони. Звоњава се дели на имитације звона класичних телефона и мелодична звона, која опет, могу бити патриотска или забавна. Онај ко за звоно има ко да ми отме из моје душе Косово, пушта да се мелодија отпева до краја пре него што се јави. Нико не негодује, а он се јавља са снажним ало!, дајући тиме значај управо одсвираном позиву на борбу. За тренутак, гласови утихну и пажња аутобуса се сели ка њему, а он се труди да надјача музику са радија, која мање или више шушти како се домет радио станице мања.
- Ало! - почиње дакле позвани свој веома битан разговор, а медицинска сестра, која често путује на ноћна дежурства прилази Рокију, пружа му руку и стаде нешто да му честита. Роки устаде, пољуби се три пута... 

- Чула сам за твог сина. Свака част! Нек' је са срећом! А где живе?

- Па, код мене, а где би?

- Роки, у тим годинама да постанеш деда? Данас млади у тридесетој нису још ни очеви, а ти већ - деда!

(наставиће се)

Следи: Полазак