уторак, 07. август 2012.

Višnja u West Herzegovina Festu

Kratka priča Višnja biće objavljena u biltenu sa ovogodišnjeg WHF. Evo Višnje, nastale kao kraća verzija priče Dnevnik..


Protok vremena je nezgodna stvar, naročito ako vreme cediš i računaš od obroka do obroka, gledajući kako se zalihe novčanica tope baš u fioci u kojoj bi trebalo da rastu gomile tekstova koje pišeš. To je jedan proces, jer ako vreme trošiš na razmišljanje o poslu, za pisanje će ostati malo vremena. Nevolja je što pristojnog posla nije bilo, samo mi je kao teret na leđima stajala ponuda jednog rođaka za radno mesto portira u noćnoj smeni, u njegovoj fabrici nameštaja. Mogao bi da pišeš po celu noć, govorio je zaneseno, i ne bi brinuo o novcu. Uostalom, on je u familiji važio je za sanjalicu.
Imam dovoljno novca, ne moraš da radiš te glupe poslove, pritiskala me je Višnja, devojka iz kraja sa kojom sam se viđao, nesvesna da time kruni ionako mekani nakovanj mog samopouzdanja. Od pisanja se ne može živeti, tvrdila je. Ustvari, znao sam dosta njih koji od toga žive.
Čudan svat je bila Višnja. O svojoj profesiji, istoriji umetnosti, nikada nije govorila i obično je bila okružena mediokritetima i krajnje nezanimljivim ljudima. Osim toga, imala je neki, kako ga je zvala, strah od ljubavi. U kontaktu sa muškarcima, samo bi se ukočila kao leš i nije bilo stvari koje bi je mogle opustiti. Nešto se u svemu tome nije slagalo i nisam uspevao da shvatim kako nastaju ludosti u toj lepoj glavi. Evo jedne, najnovije. Pozvaće Dunju, koleginicu iz galerije u kojoj radi. Pićemo vino, rekla je šeretski, a onda, ko zna... Plašio sam se samo da koleginica ne bude poput Višnje, bila bi to čista nekrofilija.
Da zbrka bude veća, pozvao me je rođak-zanesenjak i upitao da li može sa mnom, kao sa svetskim čovekom, da podeli strašnu tajnu. Naravno. Pa, on je gej. Dugo je sumnjao, ali sada je siguran. Aha, rekoh. Da li još neko to zna? Taman posla, ne zna ni kako će ženi da kaže... Obećao sam mu podršku, i javnu i moralnu.
Višnja je pozvala kolegenicu Dunju. Voćni svet istorije umetnosti iz gradske galerije. Onda je, valjda od silnog uzbuđenja, dobila grčeve u stomaku, nije bila u stanju ni da posluži kafu. Kroz maglu mojih pijanih očiju pretvorila se u jazavca sa crnim podočnjacima, sklupčanog u fotelji. Dunja je bila sve suprotno od toga - spontana, vesela, otvorena. Odmah smo se manuli umetnosti. Za nevolju, kad smo već dosta popili, Dunja je saopštila da u ovoj fazi obavezno mora da skine majicu. Videvši to, Višnja je samo uspela da povrati ostatke večere. Propala je jedina šansa da spavam sa dve žene.
Sve je polako odlazilo bestraga. Kliznuo sam po ivici siromaštva i uz grižu savesti i nedovršen roman u fioci prihvatio posao noćnog čuvara. I vrlo brzo, život mi se promenio iz korena. Dani su prolazili u spavanju, noći u radu i prestao sam da pišem. Sama pomisao na nedovršeni roman budila mi je osećaj mučnine. Pisanje o životu je besmislica ako ga ne živiš, mislio sam. Viđao sam se sa Višnjom, ubedio je da zaboravi prošlost i na obostrano zadovoljstvo nagovorio je da prevaziđe svoj strah od ljubavi. Njen svet običnih ljudi mi se širom otvarao i hvatao sam sebe kako maštam o porodici, deci, braku. I to baš sa njom.
Onda su istog dana zvali rođak i Dunja. On je saopštio da je rešio dileme i da nije gej, zamolivši me da nikome ništa ne pominjem. Naravno. A Dunja je htela da se vidimo. Rekao sam da nemam vremena i prekinuo vezu. Ali, nisam ostavio slušalicu. Pozvao sam Višnju, rešen da joj predložim da najpre pređe kod mene, verujući da od toga može ispasti nešto više. Nije se javljala, pa sam odlučio da odem do njenog stana. Kupio sam i cveće. Zvonio sam, a pošto nije otvarala, iskoristio sam rezervni ključ i ušao. U stanu se čula tiha muzika i krenuo sam da je tražim. Našao sam je u spavaćoj sobi. Mora da sam izgledao kao budala dok sam virio iza buketa cveća i zabezeknuto gledao Višnju kako jaše mog negej rođaka-zanesenjaka, vezanog za naslon kreveta.
Vreme je sad sve što imam. Dao sam otkaz u fabrici nameštaja i ponovo seo za računar. To je život u znoju lica svog. Novca u fioci nema, a kako stoji stvar neće ga ni biti, ali se zato gomilaju tekstovi. I ko zna - možda Dunja pozove.

2 коментара:

Mihael Pinter је рекао...

Bravo, i moja priča je ušla u bilten. Prijatelj je svirao na festu pa je pokupio jedan primjerak, ukoliko želiš mogu ti ga poslati.

Предраг Милојевић је рекао...

Ej, pa super. Javljam ti se... :)

Постави коментар